Просветни гласник

496

Просветни Гласник

тоди коју сам навео и по којој ће у будуће радити, нису још у великом броју, и треба сматрати ове младиће почев од четвртог разреда да они припадају једној врсти прелазне епохе, у којој се, и ако, приближујући се поступцима наведеним у програмима, ипак не прекида нагло са старим заблудама. Заиста, искуство нам показује да је немогуће употребити директну методу са ученицима који су већ навикли на методу превођења. Ова проста констатација веома је интересантна и о њој треба нарочито размишљати. Младић који је навикао да схвати смисао стране реченице тек пошто ју је превео на матерњи језик, који може да изрази мисао тек пошто ју је формулисао на француском језику, за тренутак је неспособан да разуме и да говори без овог посредника. Хтети му наметнути одмах вежбања која су препоручена наставом, то значи одузети му све оно што зна и почети од почетка. Спотичући се нагло о ученикове навике, рескира се да се скрене с пута и да му се убије воља за новом наставом. Ипак, треба бити радикалан. Речи које професор упућује својим ђацима у току часа, гтрипадају двема врстама разних идеја. Једне сачињавају саму наставу; то су оне помоћу којих професор излаже сиже своје лекције и објашњава речи и текстове на страном језику. Друге се односе на оно што сачињава материалну страну предавања. То су оне помоћу којих професор наређује ученицима и објашњава им шта имају да раде. Оне се у главном своде на доста ограничен број формула. Дакле, нека су ђаци навикнути или ненавикнути да слушају где се говори страни језик и да га разумеју, професор ће још првих дана, и не припремајући на то ђаке, изговорити те формуле на језику који предаје. Он ће говорити као да говори глуво-немима, помоћу гестова и знакова. Кад је наредба која има да се изда мало компликована, и кад су материалне помоћи недовољне да се она разуме, онда ће професор, пошто буде два-три пута изговорио реченицу на страном језику, превести је на француски (матерњи) језик; тај превод ће ускоро бити некористан. Ђаци ће врло брзо разумети ове наредбе и индикације, и то ће им бити први прелаз директном разумевању реченица на страном језику. Што се тиче наставе у ужем смислу, извесни професори предложили су да се она изводи у два дела њихових недељних часова. У једном делу продужиће се рад методом превођења, рецитовањем граматичких лекција и поправљањем тема; други би био посвећен усменим вежбањима, вежбањима у конверсацији. Али, с друге стране, ништа није теже но вежбање конверсацијом, и признајем да сам их ретко кад видео добро састављених. Ако се оно састоји у серији питања и одговора поводом једнога текста — ако је тај текст позајмљен из каквог „вође по језику", то ништа не мења у ствари, и то је увек само рецитовање, веома далеко припремање за разговор, и које је на своме