Просветни гласник

520

Просветни Гласник

Ништа невинији није ни други афекат човечји — гнев. Разјарен човек личи на звера. Заслепљен срџбом, која помрачује ум, човек престаје бити свој господар, и прави испаде који га срозавају на ниво животиње. Да оставимо на страну несрећу коју гнев наноси човеку тиме што га телесно разрива и гризе. Одиста, сваки зна из искуства да јед, брига и трајна душевна мука потресају и сатиру и најјачи организам човеков. Јед и срџба — то су два воденична камена која човека брзо претварају у прах. Али поред те личне штете од гнева, постоји и социална штета. Неисказан је број убистава, злочина, преступа и разних зала који су почињени у наступу дивље мржње и љутње. Ми бисмо могли истаћи паралелу између дивљака и цивилизованог човека само на основу њихових афеката: дивљак се подаје сав изливу свога беса и руши све што му на путу стоји; културан је човек пре свега уравнотежен: он је способан да сакрије своју срџбу, да је обузда и каналише у правцу најмање штете. Један је роб свога беснила; други успева да самог себе држи у шаху. Између њих двојице постоји разлика каква постоји између будале и мудраца. Рекосмо да и жеље могу бити зла која обеспокојавају човекову душу и праве је несрећном. Разуме се, човек мора да има жеља, јер су оне саставни елеменат његове душе и његова живота. И треба да их има, јер га оне подстичу на рад и борбу за боље животне услове. Следствено, без жеља човеков би живот представљао устајалу баруштину, у којој здрав и бујан животни процес не би био могућан. Али има бесмислених жеља, које муче човека и распињу његову душу без икакве користи. Једна таква бесмислена жеља, жеља која је најраспрострањенија и најсилнија, јесге жеља за богатством. Богатство! Каква срећа и какав идеал! Бити богат, то данас значи бити срећан и идеалан, то значи решити проблем животног опредељења, значи постићи највиши животни циљ. У тим идејама живимо сви ми. Отуда она бесомучна јурњава за богаћењем и материалним уживањем, која од људи прави запенушене борце за новац. Златно је теле прави бог коме се једино ваља клањати. Све обзире треба бациги под ноге и устремити се свом снагом на освојење тога бога. То је једини паметан смисао живота. Ма како ова новчана филозофија била распрострањена, она представља једну голему заблуду. Истина је да човек има један известан број потреба које се морају задовољити да би се могло живети. Те су потребе: храна, стан, одело и друге. Оне се могу подмирити материалним средствима, и према томе сваки човек мора да има известан минимум средстава којима ће моћи да подмири те своје основне потребе. Та се средства стичу радом. То опет значи да сваки човек има право на рад који ће му загарантовати средства за обезбеђење његова живота. Организација друштва мора бити таква да сваки члан