Просветни гласник

Идеалан човек

523

оне гробари вашег поноса и вашег живота. Пре свега, за време младости и ђаковања, оружајте се спремом и знањем, које ће вам бити средство за успешно вођење продуктивног живота. Тек кад станете на своје ноге као самостални, зрели и спремни људи, допустите себи задовољство љубави. Али не губите никад из вида да је то мач са две оштрице. Идеалан човек допушта себи полну страст, али не заборавља никад да је он њен господар. Бракје најбољи начин за регулисање полног живота. То не значи да је брак услов за идеалност и нежењени људи могу бити идеални —, али је идеалност биљка која најприродније успева на породичном тлу. Што важи за полну страст, то исто ваши и за остале страсти. Све су оне тирани човеку кад се угнезде у његовој души. Али од свих страсти највише каљају човеково достојанство алкохоличарска и коцкарска страст. Пијанчење и картање — то су заклети душмани човекови. Кад они својим канџама шчепају човека, он се сроза у каљугу бивших људи. Картарош и пијаница су удаљени од идеалности као земља од неба. У коцкању се траћи време, губи новац, троше нерви, унижава углед; у пијанчењу се губи здравље, прља људско достојанство, ствара блесави пород. Човек који се подао тим страстима није ни обичан човек, а још мање узорит човек-. Његове страсти га све даље гурају у понор. Из тог понора нико га не може спасти до његова разумна и чврста воља. Али су изгледи за успех слаби. Страсти, које су у почетку биле само обични прохтеви, толико су се укорениле и разбуктале у унутрашњости његова бића, да је борба против њих узалудан посао. Такав заплењен човек има поступно да се све више деградира и пада све дубље, док не умре у сраму и јћду. С тога најбоље средство за побеђивање страсти у опште, а коцкарскоалкохоличарске страсти посебице, то је трудба да се пре свега спречи сама појава страсти. Треба водити рачуна да се рђава жеља у самој клици угуши. Рђава жеља је мати рђаве страсти. Не треба хранити жељу да се не би родила страст. А за то је потребна упорна воља, односно моћ савлађивања самога себе. Четврти елеменат идеалности јесте рад. Идеалан човек је по превасходству радан човек. За њега, рад је извор свеколике културе. Људи радници су творци цивилизације. При томе, појам рада узет је у најширем смислу, и не значи само телесни или фабрички рад, већ и умно, као и уметничко делање у опште. У раду је извор уживања, смисао живота, корист лична и друштвена, и морал човечји. Човек који живи а не ради представља паразита од кога друштво нема никакве користи. И пошто морал захтева да човек сопственим трудом заслужи средства за обезбеђење живота, то значи да је рад његов понос и његова част. Ко не ради, не може да живи — то је закон који се све више утврђује у свести модерног