Просветни гласник

Прилози методлци поучавања у француском језику у нашим ср. школама 529

францускога. Како се при настави латинскога језика не иде за тим да ученик буде у стању да своје мисли из свакидашњег живота изрази у правилним латинским конструкцијама, него да узмогне читати латинске ауторе, како би на основу њихове лектире формирао свој стил и упознао основе модерне цивилизације, учи се и латинска синтакса. само у том циљу како би му знање из ове материје олакшало разумијевање конструкција латинских аутора. Разне латинске конструкције, ассизаЦуиз сит М ш Ш уо , разне врсте ађ1аиуа, генетива, герунд итд., уче се само зато како би се могао разумјети Цесаров Ве11ит §атсит, Тацитова Оегтата, итд. Као споредну сврху додају средњошколски педагози још и то да се ова синтакса учи и зато како би се продубило схватање материнскога језика. Ову секундарну сврху могуће је до душе поставити при овој настави, гдје можемо по милој вољи употребљавати наставни језик, јер не идемо за тим да створимо говорну функцију, тј. вјештину у изражавању латинским језиком. Другојачија је сврха наставе у страном живом језику. И овдје до душе идемо у главном за истом сврхом, за којом идемо и у овом дијелу латинске наставе. И овдје имадемо задатак да ученика увјежбамо у различитим формама француске мисли, како би могао разумјети француске ауторе. Али, сјем тога, имамо да формирамо код ученика диспозииију не само да разумије ове различите форме изражавања кад их чита, тј. кад их види написане, него да их разумије и онда кад их Француз изговара, тј. кад их ученик чује. Поред виднога органа ваља васпитати и слушни орган за француске конструкције. Овдје смо већ далеко изван опсега сврхе латинске наставе. Још смо даље од ње помислимо ли и на трећу сврху наставе у модерном (живом) језику. Ваља васпитати ученика и тако да се умије у свакидашњем писменом и усменом саобраћају да служи француским конструкцијама, тј. ваља васпитати и његов говорни орган у француском језику. Према томе је сасвијем очигледно да су данас технички задаци наставе у француској синтакси сасвијем други него ли у латинској. Оваква је сврха била француској настави и онда кад смо разматрали наставу у изговору, вокабулару и морфологији. Кад се ради о синтакси, не ради се, према томе, ни о каковој новој сврси, него само о примјени њеној на нову материју коју имамо да обучавамо, колико је год могуће по директном, односно посредном методу, т. ј. искључујући постепено наставни језик и употребљавајући превођење са материнскога на француски, односно обратно само за учвршћивање знања. Као и у другим наукама што су предмет наставе у средњој школи, тако је и овдје најбоље да се пође од тачнога познавања материје. Ваља дакле знати што је битност, суштина синтаксе. Тачно познавање њезине битности олакшаће нам изналажење метода за техничку примјену. цросветии гласник , 9 св., 1924. 34