Просветни гласник

534

Просветни Гласник

служи, ваља да обратимо пажњу самој материји коју учитељ има да предаје. Питати се треба, наиме, како мора да познаје наставник францускога језика синтаксу овога језика, у којем опсегу, и којим моментима ваља да посвећује више пажње, а којима мање. Знаде се да се сваки предмет може различито познавати, већ према томе са којега гледишта се проматра и за коју је сврху знање о њему одређено. И знање француске синтаксе може према томе да буде врло различито. Другојачије гледа на ову материју онај који се научно бави овом дисциплином; другојачије онај који је треба за проучавање класичне француске литературе 17. стољећа, друкчије онај који је треба за познавање савремених писаца, а другојачије онај који је има да поучава у нашим средњим школама са српско-хрватским наставним језиком, гдје се има прије свега да култивише познавање свакидашњег савременог француског говора. У овом је последњем случају познавање француске синтаксе везано уз језик ученика. Мислим да не треба да посебице истакнем да се ради само о оном знању које се има саопћити ученицима, не о знању у опће, које' је, разумије се, сасвијем неовисно о средној школи. Ево о чему се овдје ради. Кад се год учи који страни језик, онда смо и нехотице склони да преносимо конструкције из једнога језика у други. Ова је тенденција иманентна код сваког учења страног језика, и ми се је можемо да отресемо само мало по мало, према томе како напредује наше знање страног говора. Ова тенденција налази одраза не само код учења страног говора, него се очитује и у разним утицајима што их врши један језик на други. С овом тенденцијом мора неминовно сваки наставник да рачуна. Он је чак зван да је искористи у педагошке сврхе, кад је год могуће. При томе он може да покаже не само вјештину, него и знање. Већ и површно познавање францускога језика показује да овај језик посједује и такових конструкција и обрата који посвема наличе српско-хрватском изражавању, и који се могу буквално да преведу без икаквог насиља духу језика. II сШ а зез §еп$ конструовано је примјерице посвема као наше „он рече својим људима", док, рецимо, допуна овој реченици пе ИаИепЛге одмиче сасвијем од нашег начина изражавања „нека га чекају". Такових случајева сусрећемо на сваком кораку у синтакси. Дужност је наставника наше средње школе да тачно позна ове разлике, управо онако као што му је дужност да позна разлике између нашег и француског изговора, хоће ли да успјешно исправља грешке наших ученика. Према томе се његово знање француске синтаксе, у колико је нужно за нашу средњу школу, креће у правцу ових диференција измећу обију синтакса.