Просветни гласник

Н а учни Преглед

563

Дрводеља (др-ккод-кла) је уз грнчара и ковача типични сеоски занатлија. Дрводеља је било готово у свакоме селу за израду сеоских потреба; за потребе феудалних господара и њихову трговину су и читава села дрводељама засељавана, па су од тога заната добила и до данас задржала своја имена. Млинар (л\лимарк) је било важно занимање у средњем веку, када су млинови, подизани на рекама и потоцима, често пута били удаљени од многих насеља, и на њих су били упућени многи помељари; била је извесна вештина подсецати камен и удешавати га да лепо меље, као што се та вештина и данас цени. Зато су манастирима давати у нарочиту повдастицу чак и они млинари који своје млинове имају, да би стручном вештином и на манастирским млиновима помогли: Л1липлрик кс>и скок млине ид\41«, да гккоу жрккнс и направиаи млине црккокнб. 1 ) Уздар (01,-здарк) је био занатлија који је узде градио: ^ш ћађепаз соп{јсј1. И оу з А а (ћаћепа) се често помиње у старим споменицима. Осем ових занатлија, средњевековно је село морало имати и ужара (споменици помињу оглакк, а градили су се и конопци, повотци, итд.), и костретара, позније названих мутавима, зато што су у општење у занатским круговима увели мутавски језик (споменици помињу по' крован,к, а градиле су се и друге израде од костреги), и тесача камена, каменорезаца, не само за потребе грађевинске, већ и за израду надгробних споменика, итд., итд. Детаљним испитивањем би се списак сеоских средњевековних занатлија имао знатно попунити. Увећавању броја занатлија по селима ишли су донекле на руку и сами феудални поседници, не само зато што су припремали разноврсне израде потребне газдинствима самих феудалних господара (владалаца, манастира и властеле), већ и ради тога да би, као што је једном већ речено, и меропхе снабдевали и савршенијим техничким оруђима и другим потребама, те им с једне стране ослободили време за ратарски рад, а с друге, савршенијим оруђима допринели повећању жетве, од које су и феудални поседници увећавали своје дохотке. Разуме се, број занатлија се није могао увећавати без икакве мере; умножавању њиховом је постављана извесна граница, да се не би осетно умањио број оних себара који обрађују земљу. Зато је и постојао пропис: Оу кокмк лк>ко «л-к кои лк>ко маисторк, ако име иматн мпого СК1Н0КК1, кдинк, отк ни\*к на отчин-к лгкст-к да остак, а инии да соу ракотници. 2 ) У другом законском споменику се то исто прописује: И оу кокл\к Л10К0 скл-к где се л\аисторик окр-кта^о, терг се разроде -г- волга -д- снноке, да остапе мднк на м-кст-к, а остали да постоупе оу сокалннк«. Лко лн си оузлкжи оузбтн зшлк одк м-кропкшке зсл\лк, а онк да постоупи о\' л\-кроп\'е. 3 )

Ст. Новаковић : Законски сиоменици сриских држава средњега века, 627. 2 ) Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 627. 3 ) Исти, 651. 36*