Просветни гласник

584

Просветни Гласник

решити специални задатак који спада у одређену групу и баш под ту формулу. Али је психологија далеко од таквог стања ствари; она је само „нада на једну науку"; и она, најзад, има посла са врло променљивим и врло различитим индивидуалним психичким стањима која варирају од случаја до случаја. А чим имамо посла са душом ученика, чија стања варирају тако, онда, као и у свима сличним случајевима, имамо посла са тактом: гипком интуитивном способношћу духа који има да се креће за током ученикова психизма. Џемс, врло сликовито, упоређује примену педагошке психологије на васпитну вештину са применом стратегијских теорија на ратну вештину. А стратегу треба за вежбу бојно поље; учитељу вежба на ученику, а не лабораторија где се одгајају „чисте културе бацила". Испред нас се врло хитро уклања и скрива ученикова душа, вели Џемс; истом хитрином мора летети интуиција васпитача. Ваља одбацити идеје о једној психологији као „новој науци". Психолог тако великог искуства као Џемс вели вамово: „Постоји само стара психологија... са нешто мало физиологије мозга и чула, са теоријом еволуције и нешто утанчаних појединости, добивених самопосматрањем". И даље: „У ствари једино су основни појмови психологије од вредности за учитеље, а они су, сем теорије еволуције, сви врло стари". Па онда: „Најопштији састојци и радње духа су управо они делови психологије који су учитељу најкориснији... те следује да количина знања из те науке... не мора бити велика". Несумњиво је та количина знања потребна, о томе се Џемс не вара. Али је тешки апарат „научне" психологије, у колико она јесте и може бити наука, некористан за учитеља. Тежак је терет натоварен на леђа учитеља, вели Џемс, набацивањем на њих проучавања деце. Ту долазимо на други однос о коме смо горе говорили. Није ни најмање потребно да учитељ буде и дужношћу обавезани посматрач и статистичар дечјег духа. Џемс се, с правом, прибојава такве дужности за учитеље. Он наводи Минстерберга: „Учитељево поступање према деци је конкретно и етичко, те зато несумњиво противно поступању психолога-посматрача, које је апстрактно и аналитичко". Могу да се споје оба поступка у неком; али се она, у огромној већини случајева, потиру узајамно. Но „систематска мистификација", како је ■Џемс згодно назива, несрећна страст да се мешају и компликују односи, доноси собом читаву пропаганду за статистике и експерименте у психологији. Колико је парола „експериментисања" рђав вођа, види се и по томе што је Вунт, несумњиво један од оснивача експерименталне психологије, морао најзад да устане против оних својих ученика који су отишли далеко у једностраној примени експеримента, те „хтедоше бити експерименталнији од самог оснивача психолошке експерименталности". Статистички методи и тако своји и оригинални