Просветни гласник

Једна нова психологија пубертета

619

боље слажу. Код оба пола су омиљене онда дивље игре и пробе снаге; и процент снаге са необузданом навалом даје основ за формирање самосвести. Ауторка даје скицу о инстинктивним правцима и физичким узроцима психичког сазревања. Као гласници пубертета јављају се немир, несигурност; самопоуздање се колеба и ишчезава; делимице даје места јаком унижавању и презирању самог себе. Могу их уздићи тек сујета и жудња за допадањем као инстинкти који почињу у пубертету. Јављају се клице нових животних потреба које гоне младића да се приближује пријатељима, учитељима и другим личностима, одвајају га од родитеља, од оног што је старо ка друкчијем, супротном. Инстинкти који се јављају први пут у пубертетној фази могу објаснити, као што ћемо доцније видети, емоционални живот код младића. Сексуалној потреби психички одговара нова потреба за зближењем, нагон контректације, који одвлачи на другу страну, ка новој љубави. Затим се јављају потребе за изражавањем себе, борбени нагони и стид. Као што се види из тога, физичка снага је почетак и основ нове самосвести, субјекта, ја, које постаје самостално, па се онда одваја од околине. Међутим, примитивни тип, код кога је основна појава пубертетног почетка сујета због физичке снаге, не долази до свести о ја, остаје при неупознатој самосвести, која брзо и сигурно доводи до свесног владања привидно одраслог, до ашиковања и изживљавања простих нагона са брзим стварнии стањем одраслог. Тако се описује пубертет на селу и иначе под примитивним околностима. Виши ступањ је досегнут онда кад самосвест доводи до свести о ја, до одвојеног схватања ја, до одвајања ја од околине. Основни значај свести о ја као почетак пубертета тек су Шпрангер и Штерн нагласили. Али, по Шарлоти Билер, то важи само за културни пубертет и мора се објаснити његовим примитивним кореном. Она држи да самосвест коју је Штерн аналисао као тон субјекта није последица, већ инстинктивни основ свести о субјекту. Ауторка нам сад описује како се развија та свест о субјекту. Здраво дете не зна ништа о своме ја, и не мисли о њему. Дечји дух је заузет делом његовим играма и радњама, делом спољним стварима. Сасвим је тачно Штерново мишљење да свест коју дете има о своме ја, у својим најранијим фазама, није знање за себе, но осећање себе, хотење за себе. Лична осећања и егоистичко хотење јављају се раније него интелектуално схватање субјекта, него онај особени доживљај којим се ја изненада сазнаје у својој изолованости и ограничености. У детињству има доста доживљаја који припремају то велико искуство. У поменутом хотењу и осећању самог себе леже многе припреме за схватање јединства властитог доживљавања, изолираности и ограни-