Просветни гласник

Жива метода у настави модерних језика

725

1863 да би се нашао, у једном циркулару V. Оигиу-а, нашег великог министра-педагога, извесно педагошко старање. Пре свега, он прописује да се учење живих језика почне зарана, „кад органи, још савитљиви, могу на све да се навикну", и препоручује употребу природне методе, избегавајући злоупотребу граматике и обраћајући велику пажњу на изговор; и он додаје: служиће се „текстовима брижљиво припремљеним, добро објашњеним, из којих ће се извући наизменце сва граматичка правила, и који ће, пошто их ученици науче, пружити им потребне речи да могу састављати сами друге фразе идућега часа". Међутим, требало је чекати до 1902 да би се школе одлучиле да примене у његовом духу овај врло интелигентни циркулар. До тог времена, и поред педагошких савета В. Дирија, метода, поступци, постављени циљ, све се и даље надахњивало наставом мртвих језика. Као за латински и грчки, вршила су се трострука вежбања. Почињало се подробним учењем грамагике; још од почетка, ученик би био бачен усред једне неразмршљиве шуме правила, изузетака, изузетака од изузетака, где се с највећом муком могао снаћи. Затим, пошто би се правило научило, оно би се примењивало с непознатим речима; полазило се дакле од закона да би се дошло до језика, у место да. се пође од језика да би се дошло до закона. То је био превод с матерњег на страни језик, стрпљив скулљајући посао; речи је давао професор, или их је ученик тражио у речнику, — оној огромној књижурини где је, у прикрајку сваке стране, била запета по каква замка, у коју је злосрећник упадао. Те речи је он писао на својој чистој сграни, с формом која му је изгледала коректна... па би их онда брже-боље заборављао. — Шта Да се каже о оним мучним' преводима са страног језика на матерњи језик који су се такође вршили помоћу речника ? Како он бележи, за једну немачку или енглеску реч, често десетак значења, понекад и више, ученик је био у великој забуни да нађе праву реч и, девет пута на десет, превод би испадао сасвим наопачке; укратко, цео рад је био без мало јалов. — Најзад, долазило се до читања шекстова. Све у свему узев, то је можда била највећа добит од те старе методе; бар су се на тај начин ученици упознавали с неколико лепих дела стране књижевности. Али каква страшна монотонија при том „читању"! Као и за латински илигрчки, ученик је најпре,' код куће, „спремао" текст помоћу речника; спремљени пасаж затим је „објашњаван", то јест превођен усмено у разреду под контролом професоровом. И то се звало „учити" енглески или немачки. Нема сумње, у опште узев, знала је се доста добро граматика страног језика; али чему је то могло служити? То је било као да је човек имао, за грађење куће, ванредног малтера и ванредног цемента, али нимало камења. Резултат ? Знали су се енглески или немачки, али се нису говорили нити писали; или, ако су се говорили, врло мучно, нису се разумевали, сем