Просветни гласник

726

Просветни Гласник

ако их нису изговарала каква француска уста; па и тада!... Познавала су се правила која су допуштала да се говори, али се није умело њима служити. И, кад би се отишло у туђу земљу, требало је шест месеци, понекад година дана, да се дотерају гласни органи, да се навикне уво на све боје гласа, и да се нагомила довољно речи да би могао да се издржи разговор. * 1902, настаје једна нагла промена, једна реакција у обратном смислу. Одлучено је да циљ наставе живих језика треба да буде стварно поседовање страног језика; иста одлука прописује професорима да употребљују само стран језик у својим разредима, и то од почетка. Ту дубоку реформу примила је врло велика већина професора; ми смо имали чак виртуозе директне методе, који су сматрали за питање части да употребљују у својим разредима само стран језик, и да дају на немачком или енглеском сва своја објашњења, граматике као и речи. Међутим, ја дугујем истини да кажем да многи професори, трудећи се да употребљују у својим разредима директну методу што су боље могли, нису је поштеђивали критика. Примедбе које су јој се чиниле биле су доста многобројне, и, како су то исте примедбе које се упућују и њеној наследници, живој методи, ја ћу вам побројити главне; ја вас молим само за допуштење да их опровргнем спрам светлости свога искуства, назначујући вам исправке које су, током времена, дошле да умере оно што је ова метода, у почетку, имала непопустљивога. I. Противници методе кажу нам најпре да је узалудно хтети покушавати да се створи у нашим разредима страна атмосфера; наш разред није један мали кутак Немачке, ни један мали кутак Енглеске, у који ученик продире нагло, пошто је оставио своје друге професоре. Узалуд је све што чините, кажу нам: ваши ученици биће увек Французи, с француским менталитетом, и ви не можете направити од њих једним махом мале Енглезе или мале Немце. — Госиодо, ја вам тврдим да, ако су, у почетку примене методе, неколико колега, добронамерних али пуних илузија, имали ту мисао, ниједан професор данас не пада у ту заблуду. Не, ми не покушавамо да дамо нашим ученицима илузију да су пренети наједном, као дејством неког чаробног штапића, у Немачку или у Енглеску. Много простије, ми желимо да они чују и изговоре што је могуће више немачког или енглеског. То не спречава, у осталом, професора да декорише свој разред сликама које представљају стране пејзаже или сцене из живота земље чији језик уче: ученици, долазећи у свој разред, дишу тако, у извесној мери, туђ ваздух, и, ако не напуштају потпуно своју француску персоналност, они се уче мало по мало да разумеју и да познају страну земљу.