Просветни гласник

730

Просветни Гласник

* Да бисмо дошли до тих резултата, које поступке употребљавамо? I. Наша је прва брига — ви то слутите — васпитање органа. Од прве лекције, професор говори стран језик, и наводи мало по м<јло своје ученике да му одговарају такође на страном језику, у реченицама најпре врло простим, затим све сложенијим. Тако се образује уво, и учи се да прима брзо све гласове. У исто време, и нарочито, професор пази на изговор са суревњивом пажњом; он не трпи никакав погрешан изговор, и исправља неуморно грешке које би, иначе, убрзо постале рђаве навике које ученици не би никад изгубили. Ништа није боље у том погледу, да би се вокални органи учинили гипким, но правкти сваки дан, дуго времена, на почетку сваког часа, вежбања у изговору гласова које је најтеже изговорити, служећи се за то речима и изразима који су већ били учени. ТреЛа ли тако исто правити фонетичка вежбања? Ја сам већ рекао шта мислим о фонетичком бележењу. Оно је преко потребно филологу који размишља о гласовима, а не о речима у којима је глас често био изопачен ортографијом. Може се разумети такође да се, у књигама које служе за учење језика, да, поред речи нарочито тешких за изговор, њихов изговор фонетички забележен. Студент, чак и професор, који желе да стекну или да сачувају коректан изговор, наћи ће у том бележењу моћну помоћ. Али ја се бојимда то бележење које се, ви то знате, служи у исти мах латинским словима и извесним особеним знацима, није опасност за наше ученике. За многе речи, у главном, оно упрошћује често чудни правопис језика који су, као енглески или француски, далеко од тога да буду фонетички. Међутим, дешава се фатално да око учениково задржи фонетички правопис стране речи, а не њен прави правопис. Али, осим тога што је опасна, употреба фопетичког бележења није апсолутно потребна у нашим разредима, где је наставникова улога да добије добар изговор речи непрекидним исправкама и понављањима. Али има једна фонетика коју је преко потребно познавати: то је практична или описна фонетика, она која проучава начин на који органи производе гласове. Професору је потребно да познаје положај који узимају ти органи да би произвели различите гласове једног језика, особито оне који су нарочито тешки за изговор. То је резултат једне науке коју-су израдили П. Паси, опат Русло и Росе.')— Професор који предаје француски не може се, доиста, задовољити тиме да каже својим ученицима: Радите као ја! Изговарајте као ја! Он треба да може да им каже на који начин треба да се наместе гласопроизводни органи ] ) О француском изговору, ја не могу довољно препоручити једно изврсно мало дело, које ће учинити свима професорима француског језика највеће услуге: то је ТгаИе ргаИдие с1е ргопопстИоп јгапдас^е, <1е М. Огашшоп!: (Ое1а§гауе, Рапз).