Просветни гласник

134

Просветни Гласник

тирао што је могуће бољи превод. Али овде махинална рецитација не може бити довољна: треба да, за сваку строфу или део песме, ученик може да каже на памет и објашњење речи које је написао на својој свесци. Зар читање вршено по тој методи није живље него кад се вршило полазећи од превода? Зар није и сигурније ? Два вежбања индиректне методе. Међутим, треба рачунати са лакомисленошћу већине наших ученика; с друге стране, очигледно је да и речи проучене с највећом пажњом увек имају тенденцију да се забораве, пошто се не чују и не употребљавају непрекидно, што је могуће само у свакодневном додиру са странцима чији се језик учи. Може дакле бити корисно да се од старе методе узајме неки од њених поступака. Ево их два која вам препоручујем, и које, и ако сам присталица живе методе, ја сам употребљујем од пре више година. 1° Најпре, подражавалачки превод. Један од наших најбољих педагога живих језика, Г. Пенлош, изврсно је истакао једну чињеницу. Кад је једно парче било добро објашњено, ученик га разуме до његових најмањих појединости; ако, доцније, нађе у другом парчету речи и изразе који су му већ објашњени, он ће их разумети готово све. Али у том тренутку — хоћу рећи доста времена после првобитног објашњења — ако му је потребна једна реч за задатак, десиће му се да није у стању да је извуче из оног кутка свог сећања у кОме је она, међутим, записана. Јер, каже Г. Пенлош, речник, који је постојао у сећању учениковом у пасивном стању, треба, што је могуће чешће, превести у активно стање. И, у том циљу, он је препоручивао, одавно већ, употребу превођења уназад и подражавалачког превода с матерњег на стран језик који саставља професор од проучених израза, граматичких правила и речи. Та вежбања, која се врше одмах после објашњења, служе да ученици понове речи које су малочас научили. Али искуство доказује да она имају свој максимум дејства само тако ако се понављају непрестано, и дуго после првобитног објашњења. Потребно је дакле често испитивати ученике о тим преводима, чак и изненада, пре но што су их они „поновили". 2. Од пре неколико година, ја употребљавам листу речи. Ох! то није некадашња досадна листа речи које су долазиле у књизи или на свесци не зна се зашто, ни листа речи груписаних према смислу, с којима су нам правили реченице, без везе међу собсм, које смо требали да преводимо. Не! то је листа још сва дрхтава од живота, јер је цела извучена из текста који је објашњен у разреду, и који ученик добро познаје. Те речи су написане (и прсведене) на једном малом џепном бележнику који ученик увек има уза се, и који мора често да прелистава, јер ја испитујем те речи сваког часа, за време од неколико минута само, или дајем да се ех {ешроге преведу мале реченице направљене с тим речима. Ја верујем да ће, са свима тим вежбањима,