Просветни гласник

108

Просветни Гласник

емисла у односу на релацију између несреће и радости. Радост после несреће (као нешто ансурдно) указује. на једну негативну везу између љих, јер се после несреће има најмање разлога за радовање. Ово лаводи на слућење да је онај који се радовао морао бити одсутан за време несреће (други негативни податак). 1 Тек овде се увиђа да позитивне везе нема између сата и несреће већ између сата и радости. Пошто радост у односу према несрећи представља нешто негативно, супротно од онога што обично наступа после несреће; а иошто и сат који не ради представл>а једпу негативну чињеницу, односно може имати само један негативан однос према железници уопште: правилно решење се брзо увиђа. Овде изводимо једну позитивну релацију. (наиме да постоји узрочна веза) између две чињенице: из негативних односа тих истих чињеница према једном те истом догађају (јер он нема непосредне везе ни са једном од тих чињеница). Ако чињеницу да је сат стао представимо са А, железничку несрећу са В а радост са С, онда из негативних односа између А и В, и таквог истог односа између В и С, изводимо позитивну везу између А и С. Све ово извођење је под претпоставком да чињенице А, В и С, чине заиста једну целину, а да ми имамо само да пронађемо које су то везе између њих. Анализа решења овога проблема може представљати и друкчију схему, али је песумњиво да оно што је битно у методи правилног решења у овом случају јесте увиђање да обе чињенице: и сат који је стао, и радост која је наступила после несреће, имају према жедезничкој несрећи однос негатпвног карактера. Прва нема узрочне везе са догађајем, друга логички не следује догађају. Тек то увиђање наводи испитаника да комбинује овакав један догађај: да је некоме стао сат, да је тај због тога задоцпио за воз, да се десила несрећа на истом возу, и да се тај, који је задоцнио, радовао. Тек овде се увиђа да стварно однос постоји између сата и радости. Јер онај се није могао радовати зато што се десила несрећа, макар да је он и избегао; могао се радовати само случају да му сат застане и тако га спасе несреће. И тако несрећа има само посредне везе са радошћу: у толико у колико чини да неисправност сата, дакле једна негативна особииа, добије поттивну вредност и на тај начин проузрокује радост. Не треба разумети да, при решавању оваквог једног проблема, испитаник мора проћи кроз цео овај низ дискурзивног размишљања. Он може једним махом схватити целокупну ситуацију са свима њеним релацијама. Или, може нагађати неколико могућности, од којих ће једну за другом проверити и немогуће претпоставке елиминисати. Овакво размшпљање можемо назвати „експериментисањем у мислима помоћу елимишције" Ј После увиђања да је веза између несреће и радости безразложна, и веза 1 И стварно овде се јавља кључ решења проблема и наступа оно Билерово „аха!".