Просветни гласник

196

Просветни Гласник

трошкове и таксе приликом товарења стоке за експорт. Тај прирез не би нико осетио, а фииаисиски ефекат био би ипак врло повољан. На тај начин не би бупет градњом факултета био оптерећен, а користи би било велике и брзе. 6. Богцсловски Факултет. Кад је у питању опстанак наших богословских (теолошких) факултета, треба уочити двоје: оне опште разлоге који диктују потребу теолошког факултета у саставу университета, као и све посебне разлоге у којима је основана потреба наших трију факултета у Београду, Загребу и у Љубљани. Напокон се одбрана факултета мора обазрети и на оне разлоге који би се могли навести против опстанка кога од трију наших факултета. 1) Ко зна најдавнију историју европских университета, зна врло добро да су теолошки факултети од увек били њихов саставни део. Ова је чињеница и сасвим разумљива са гледишта, да университети представљају настојање духа људскога у пуном његовом погледу. А зар није управо религијски проблем вазда био она осовина које се држао дух људски у стварању идеалне своје културе и у одређивању свога назирања на свет и живот? За тим: није ли хришћанска религија у историји човечанства такав културни појав који се на прво место поставља као предмет научног испитивања? А овоме задатку управо имају да служе теолошки факултети; па је зато њихова потреба на највипшм научним институцијама — университетима — неоспорна. Противно бољшевичком уништавању свих идеалних вредности, ми и данас видимо у културним земљама не само да се не укидају теолошки факултети, него се њихов број у последње време знатно повећао. Осим великих факултета у Берлину, ЈТондону, Чикагу, Кембрицу, читав је низ теолошких факултета у сваком већем месту Европе: Беч 2, Страсбург 2, Бон 2, Ковно 2, Берн 2, Варшава 3, па онда Бреслава, Хајделберг, Гетинген, Хале, Грајфсвалд, Литих, Гисен, Ерланген, Кенигсберг, Кил, Брауншвејг, Бранденбург и т. д. Али не само да се из чисто научних разлога указује потреба теолошких факултета, пего се ови разлози још допуњују националним потребама, у православном и католичком делу нашег народа. Јер сваки познавалац психе нашега народа знаде из прошлости и садашњице, да је хришћанска вера битан састојак нашег душевног живота, те је према томе потребно, да верски учитељи народа своје научно образовање добијају на домаћим највишим училиштима. Зар би било у интересу верско-културнога, а то значи уједно моралног васпитања нашега народа, да се свештеничком сталежу у коме год делу народа одузме пуна прилика за његово образовање, управо ономе сталежу који је са најширим слојевима народа у непосредном додиру? Зар није цео наш народ хе-