Просветни гласник

46

Просветни Гласник

циљ постигне. То би захтевало један посебан чланак. У много чему такви методи би били и неприменљиви у каквој другој средини, јер су створени да одговарају тамошњим нарочитим карактерима, расним особинама, менталитетима и општем културном нивоу. Али да изнесемо овде само овај један начин рада. У многе је америчке школе уведен већ тако звани „ћопоиг 5у5*ет", т. ј. систем којим се укидају разне врсте казни и надзор од стране школске власти, те су одржавање реда на школи, дисциплина, савесност у раду остављени самим студентима, а школске власти задржавају само саветодавну функцију и крајњу акцију. Студенти сами бирају своје управно тело које изриче казне преступницима, и решава да ли кога од недисциплинованих чланова студентског тела треба предложити у крајњем случају за удаљење са школе. У томе се иде још и даље. Тако на пример при раду писмених задатака наставник не врши никакву контролу над ученицима за време рада, чак ни на испитима, већ су ученици остављени сами себи и свом осећају части, да нико ни од кога не препише, нити да бољиђак не помаже слабијем. И на много места је утврђено да се је почела да ствара нарочита етика у том правцу, и да је сваки ђак поносит само на своје личне заслуге, па ма какве и ма колике оне биле. Тако је исто, да истакнемо само још овај један пример, дијаметрално различан однос школске управе према пушачима међу ученицима, но што је то код нас. Пушење на калеџу није уопште забрањено, нити се сматра за ма какав грех. Чак ће сваки професор ономе ученику који је дошао да га посети, понудити своју кесу са дуваном да напуни лулу. Резултат је да се међу ученицима мање пуши, јер пушење не значи никакво нарочито херојство, нити је као и сваки забрањени плод нарочито привлачно. А не треба заборавити да на амерички калеџ ступају ученици од петнајест година па навише, обично од шеснаест или седамнаест. Америка, која у свачему гледа много реалније и трезвеније на ствари, независно од старих и укорењених предрасуда, нашла је и у овој ситници очевидно једну праву меру. Тако се не вређа достојанство једног младог бића јер не мора да се крије по кутовима и ћумезима да задовољи једну иначе невину страст, нити се опет доводе у смешну и ситничарску позу многи онакви професори, који по некад и сувише трагично схатају своје дужности, праве од себе читаве детективе, и прикривају се иза уличних углова да ухвате ког свог ученика са цигаром. Ово су само неки примери америчких метода и схватања њиховог школског живота. Али и ако је тако мало наведено, ипак ће се моћи видети и из тога колики амбис лежи између многих наших појмова и појмова тог великог, младог и здравог Новог Света. и. м. ПЕТРОВИЋ