Просветни гласник

Општи део

759

ТРЕЋИ ОДЕЉАК X О групама самогласника 72. Два самогласника у сложеним речима када се једна реч једним завршује, а друга — другим почиње, пишу се без икакве промене: поодјутрити се, суочити се и сл. 73. Када се групе самогласника нађу у средини речи или на крају, оне се сажимају, ако су једнаки самогласници: со (соо), во, коца итд., сем у сложеницама као црноок и сл.; иначе се оба самогласника пишу: као, иоле, беочуг, јаук, беуттл. 74. Када је први самогласник и, а други који му драго само не о, онда се по т. 54 између самогласника ставља ј: пријати, пријањати, дијалект, шпијун итд.; али: носио, иоле итд. 75. Када је други самогласник и, а први који му драго други самогласник, они се ничим не раздвајају; исп. т. 52 и т. 54. XI Удвајање сугласнпка 76. Удвојени сугласник допушта се само у суперлативу када се суперлативно нај налази пред речју која се почиње сугласником ј: најјачи, најјуначнији и сл. XII Једначење сугласника по звучности 77. Сугласници у групи једначе се по звучности тако да се први сугласник управља према другом; ако је други звучни, мора бити и први; ако је други мукли, мора бити такав и онај који је пред њим. Ово је правило тако дубоко ушло у основицу књижевног правописа да није потребно за њ давати никакве примере. Али има једно једино ограничење у овом правцу које треба нарочито поменути. 78. Када се сугласник д находи у речима пред наставком ски или ство, он се у писању не мења: Београд: београдски, град: градски, господа: госиодство и сл. Према стварном изговору у већем делу нашег народа ваљало би у овим речима писати цки, ство; али како је од Вука до данас било у искључивој употреби писање дски, а често се писало и дство, тако да је у томе постигнута уједначеност, допушта се то писање и даље, иако се оно противи правилу о једначењу сугласника у сугласничким групама.