Просветни гласник

761

86. Испред гласовне групе шт не пише се „т" у овим и њима сличним речима: госпоштина, кашто, рашта, хрваштина. 87. Када се наставак ски находи иза основе на сугласник ћ, — с се не пише: никшићки, тршићки, пећки и сл. 88. У наставку ство када је пред њим ћ, с се задржава: могућство, покућство и сл. 89. Речи као пшеница, птица, пчела и сл. не треба писати без почетног п. 90. Место старијих облика тко, сватко, нетко у савременој су највећој употреби: ко, свако, неко и сл.; зато ће се њима и дати првенство: ко (тко), свако (сватко), неко (нетко) и сл.

ЧЕТВРТИ ОДЕЉАК XV Интерпункција 91. Употреба већине знакова за интерпункцију већ је утврђена у нашем књижевном језику, тако да ту нема знатнијих разилажења (на пр. за употребу тачке, знака почивке, узвика, питања, наводног знака итд.); али у употреби запете има знатних неслагања. Зато ће се напомене у овом одељку тицаги само запете (зареза). 92. Као основица у овом излагању послужиће интерпункција Вукова (у Новом завету), уколико је он у њој доследан. Тамо где није, прописаће се правила у смислу оних правила којих се он чврсто држао. Али, по себи се разуме, његова је интерпункција послужила овде својим унутрашњим странама: дасеутврде општи принципи које треба доследно применити у појединостима. 93. Основни је принцип ове интерпункције: да по њој читалац што тачније разуме смисао пишчевих речи. Према томе, оно што је по унутрашњој вези блиско везано у језику не може се цепати запетом; а оно што стоји напоредно, без непосредне зависности, одваја се запетом. 94. Свезе везују речи и реченице према ономе односу који је међу речима или међу реченицама и када су без свеза; према томе има свеза које показују блиску унутрашњу везу међу речима или реченицама и не одвајају се запетом; али их има које везују речи и реченице које би иначе самостално стајале, тада се одвајају запетом. Из овога се види да за свезе вреде иста