Просветни гласник

категорије (јединство, множина, целина, итд.) карактеришу сваку свест без разлике. Тиме је у исти мах омогућена и објективна истина и наука. — То је главни резултат Кантове теоријске филозофије. Од овог Кантовог резултата или, још боље, од проблема које је Кант поставио, шта људски дух може сазнати и шта вреди његово сазнање, полазе непосредно или посредно сви филозофски правци и системи носле Канта. Кант је раскрсница где се филозофи, по свом темпераменту, како то каже Џемс, одлучују или за испитивање света људског искуства или да конструишу ванискуствену стварност, дакле за емпиристе или матафизичаре. Огист Конт назива позитивном филозофијом филозофију која не прелази искуство, која се дакле наслања на чињенице подложне објективном посматрању и експерименту. Прагматизам је такође једна од многобројних варијаната позитивизма, која се назива радикалним емпиризмом. Радикалним зато што за њега подједнако важе и исту сазнајну вредност имају сва искуства која човек уопште може да доживи. Филозофи су обично узимали у разматрања искуства која добијамо о свету помоћу интелектуалних функција. Логика, као специјална наука о условима истине, зна само за појмове, судове и закључке, дакле резултате мишљења. Нема ниједне логике која говори о вредности сазнања наших осећања, жеља, хотења, вољних аката. Међутим за прагматисте важи цео човек а не само један његов део, важе дакле подједнако интелектуална, афективна и вољна искуства. Ово је једно од битних и најоригиналнијих тврђења прагматизма, из кога произлазе сва друга тврђења и оригиналности овог учења. Нека од ових тврђења су тако нова, неочекивана и необична да збуњују човека који изгуби из вида ово најосновније тврђење. Тако, на пр., прагматизам се назива не само радикалним емпиризмом већ и реализмом који тврди егзистенцију света независну од мисли. „Недоследност", „противуречност", кажу неки критичари прагматизма: како једна филозофија која се ограничава искључиво на искуство може да надмаши то искуство? Али они при том заборављају да и наша воља има своја искуства, да и она има право да верује, и тврди, а не само наш интелект. Ми немамо никаква оправдања да придајемо већу вредност једној страни душевног живота него другој. Шта више, каже Џемс, „наша пасионелна природа има не само легитимну способност већ и дужност да изврши избор . .. кадгод је реч о једној стварној алтернативи чије решење не зависи једино од разума". (Уо1оп1е с!е сгоЈге, <хас1. 1т. р. 31). Ми можемо дакле у пуној сагласности са Кантом да тврдимо „нема објекта без субјекта", не постоји, на пример, Београд, независно од свести која га опажа, и у исти мах да верујемо у његову егзистенцију и кад га не опажамо, и то са истим степеном извесности као да га опажамо. Свет, дакле, независан и „напуштен" од наше претставе „одржаван" је нашом вољом веровања. Исто тако на основу разума ми можемо да тврдимо да сваки од нас конструише себи свет кроз своју индивидуалну призму, али поред свега тога ми верујемо да опажамо исти свет, ма да, као