Просветни гласник

метод и иекључивоет тврђења него гаоједина тврђења као таква. То је сасвим природно, јер он се сам дефинише као један метод а не као један затворен систем, метод без икаквих предрасуда, који усваја сваку хипотезу од које се може имати неке користи. Зато он пребацује рационализму унапред усвојене принципе у које хоће силом да уоквири стварност, пребацује му љубав за апстракције и за „арпоп", за праве линије и за упрошћавање, за избегавање искуства и конкретних чињеница, а нарочито критикује његов интелектуализам, т.ј. искључиво решавање свих проблема помоћу интелектуалних функција, појмова и мишљења, искључујући афективна и вољна искуства. Ово последње је кардинална заблуда рационализма, јер за прагматисте сама истина је функција воље. Кадгод су у питању метафизички проблеми наш став према њима никад не одређује мишљење већ воља, вера. „Оваква питања одлучује наша вера а не наша логика, и ја оспоравам право свакој вајној логици да ставља вето мојој властитој вери" (с. 168). 1 ) Монизму он замера што узима за полазну тачку једну празну апстракцију: јединство супстанце кад нам искуство нуди мноштво хетерогених ствари, од којих свака производи различита дејства у нама, што несумњиво доказује да су различите и несводљиве једна на другу, јер кад би биле једно исто онда би производиле исте реакције у нама. Рећи да су ствари у нашем искуству само привидно различите док су по себи идентичне, то значи испредати једну филозофију ван искуства или играти се празним анстракцијама. Прагматистички плурализам је дакле чисто искуствени, психолошки, као и све његове доктрине. Реч прагматизам, која долази од грчке речи зграур.а-ато^ и значи радња, делање, увео је у филозофију американски филозоф Чарлс Пирс, у своме чланку: Како да учинимо мисли јасним (1п Рори1аг баепсе МопШ1у, 1878). У овом чланку Пирс даје правило на основу кога можемо одредити право значење неке ствари: треба наиме да имамо у виду само оне практичне ефекте које та ствар (предмет, идеја или схватање) може да произведе. Наше схватање тих ефеката јесте цело значење те ствари. Две ствари које производе исте ефекте једнаке су, исте су вредности. Инспиришући се овом Пирсовом идејом, Џемс је дао у исти мах један критериј истине и „једну методу решавања метафизичких спорова" (с. 34). Сасвим природно кад се има један критериј истине онда се лако може заузети став према метафизичким проблемима, лако се наиме може знати које је гледиште у праву, да ли оно које овај свет појава сматра као привидно различите модусе једне иете супетанце, ил;и оио које ове појаве сматра као различите од самог почетка, да ли је дакле у праву монизам или плурализам. Исто тако онда се лако може знати да ли у овом свету влада „фаталност или слобода" и да ли је свет „материјалан или духован" (с. 34). Прагматистичка метода у оваквим алтернативама пита се, каква је практична разлика између ових гледишта за нае. „Ако ее никаква практична разлика не може

*) Прагматизам с. 168.