Просветни гласник

Прагматизам

9

повући, онда алтернативе практично значе исту ствар, и свака је распра узалудна доколица" (с. 34). Примену ове прагматистичке методе показаћемо само на проблему да ли је свет духован или материјалан. „У свом III предавању сам изјавио, да се Бог и Материја могу сматрати као два синонимна израза све дотле док се из њих не буду могле извести различите последице за будућност. Тек штб сам завршио предавање дошла ми је идеја да се свет без Бога може упоредити са једном пријатељицом која би била аутомат. Под овим ја разумем једно тело аутомат које би било немогуће разликовати од једне девојке са душом, тело које би знало да се смеје, да разговара, црвени, да нас обасипа нежношћу, једном речи које би било у стању да врши све женске послове са толико такта и финих манира, као да има душу. Е лепо, да ли би човек према овом аутомату могао имати исто држање као према девојци? Сигурно не; а ево зашто? Зато што смо ми тако конституисани да наш егоизам захтева од овог аутомата једну унутарњу симпатију, једну мисао која одговара нашој, једну љубав, једно одушевљење које одговара нашим осећањима. Ако понашању ове девојке дајемо цену то је само зато што у њему видимо израз свести коју претпостављамо и у коју верујемо. Али чим би били начисто с т:и;м да је, то еамо један аутомат, наша претпоставка више практично не би значила ништа, и нико је више не би узимао озбиљно. Апсолутно је иста ствар са једним светом без Бога. Кад би материја чак и могла да чини спољне ствари онаквим као и Бог, гапак наша идеја материје не би дала задовољавајућа дејства, јер Бог за којим модеран човек осећа нарочиту потребу јесте једно биће чија интимна мисао познаје човека и која га гледа са симпатијом. Ова аспирација нашег ја са хипотезом материје постаје немогућа и илузорна. Бог дакле остаје, у очима већине људи, најистинитија хипотеза. Сем тога ова хипотеза има уза се и прецизне разлоге у области праксе. — (Хе РгаЗтаИзте, 1гас1. Гг. р. 280—1). Прагматизам се, дакле, најпре конституисао као теорија сазнања и метода за уклањање и измирење супротности у филозофским схватањима> и тек доцније се развио у један врло интересантан, управо романтичан филозофски систем. Видимо, дакле, шта је истина за прагматисте. Али пре тога треба истаћи, ради бољег разумевања, да ова теорија истине, као и цео прагматизам, почива на једном схватању интелигенције као способности која није намењена чистом сазнању, већ потребама живота, практичној акцији. Ово гледиште заступали су, после грчких скептичара, Шопенхауер, Ниче и Бергсон. Цемс је на овој тачци још радикалнији. Он протеже практичну улогу интелигенције на цео духовни живот не изузимајући интуицију, која је по Бергсону и Шопенхауеру способна за чисто сазнање. Без једне пажње концентрисане на садашњост и која управља нашим реакцијама живот би био немогућ. „Ориентација свести према акцији, каже Бергсон, изгледа да је основни закон психолошког живота" (Памћење и Материја с. 197). Ова три филозофа имала су великог утицаја на Џемса. У психологији он је Шопенхауеровац, то јест волунтариста. Цео претставни живот духа излази из