Просветни гласник

тектонике културне филозофије, где су трансценденталност и објективност у олимписком миру чекале човека да се својим чистим умом вине у вечно царство културе, — долази до изражаја психичко, као што је доживљај, комплекс, нагон и томе слично. Штавише, свет објективног духа сада се доводи у зависност од нагонског и психичког уопште, као што се види из термина: доживљај и сублимација, на пр. То релативисање апсолутног изазива сумњу у постојање нечег општеобавезног уопште. Скептицизам глође и наједа, али не ствара ништа на место обореног. На осталим подручјима живота овај разуларени, субјективистички индивидуализам ствара читаву похару и пустош. У индивидуалистичко-либералистичку жељу да се свака област аутономно и суверено развија сходно својим законима, принцип живота са својим прохтевима за изживљавањем до максимума уноси пароксизам. Услед тога те области губе смисао за могуће и разумно. Двадесет година из прошлога рата сав је свет живео кобељајући се из једне да би запао у другу, грђу кризу. У привреди, на пр., за све то време живело се у перманентној кризи. Она је добила и своје име које је веома карактеристично: названа је стручно-структурном кризом. А та дијагноза економиста, који су прилазили тешко оболелој и себичношћу разореној привреди увек наоружани првокласном научном апарутуром са резултатом што је сваки рецепт отказао, — та дијагноза значи да је привреда таква каква је коначно отказала. А шта да се каже за политику? Зар се може уопште назвати тим узвишеним именом она трка за влашћу, праћена рабољепијем према сваком ко може да да нешто више од те власти, а неодговорном демагогијом према народу само док је гласач? Одбацивање сваке скрупуле, непризнавање ничег обавезног, потпуна усмереност само•на себе и неколико својих, усмереност на своје прохтеве у суштини, — зар то да се назове одговорно и планско вођење целокупног живота једног народа? Но најгоре стоји са односом човека према човеку. Већ је рационализам на етичком пољу изазвао потресе, неред. Еманципација личности конкретно је значила кидање веза, разарање устаљених форми живљења које су држале јединку, стављајући јој свој сликовити и живи морал увек пред очи као пример. Такав је живот појединца био на пр. у нашој задрузи. Зато разарање задруге није само економска појава, што би се могло и да не жали; али еманципација јединке као привредног чиниоца повукла је за собом и рушење једног моралног и духовног поретка, у коме је појединац био као дете у материном крилу. Па ипак, рационализам је бар нешто могао да да, појединцу и човеку уопште, у накнаду за оно што му је узео. Дао му је један филозофски морал, у коме су обавезност и општеважење битне црте. Принципијелно, човек је био слободан за такав морал ако буде образован, културан. Он је имао онда прописе како да подешава свој став према другом човеку, било је норми које су изграђивале његову моралну ситуацију. Разуме се, тиме никако није надокнађена непосредност као одлика животног морала, јер је појединац истргнут из животног комплекса, он је постао сам. Међутим та усамљеност постала је језовито апсолутна откад је суб-