Просветни гласник

Школство на прелому

27:

јективни индивидуализам својом скепсом и релативизацијом и тај филозофски морал разорио. Тиме је коначно завршен процес еманципације појединца, али и његово коначно осамљење. Наишла је страховито потресна невоља на човека: „јер је он истргнут из сваке заједнице, и, невероватно атомизиран, постао је он усамљен као што никад у историји није био; сад није ничији: ни Бога ни човека". Та критичност садашњице као последица новог епохалног принципа значи да се тај принцип сам, као њен основ, онемогућио. А то се одлично види и на школству, које је услед тога на прелому, као и сав живот уосталом. Рационализам је принцип знања, особито научног знања као дело разума, ставио као одредну силу свеколиког школства. Садржај, наставна грађа одређује не само методски поступак обраде, него и став наставника према ученику, и сам школски живот. Наставник је носилац знања и као такав он је у свом ставу према ученику ауторитативан не само као одрасли већ првенствено носилац знања, науке која је исто што и разум, дакле врховни принцип, апсолутни ауторитет. Ученик има смирено и смерно, са страхопоштовањем да прима што му наставник својом методом пружа од науке. Школство је овде принципијелно стварно само функција знања, дакле разума. У пракси те ригурозности дакако није било, нигде па ни код нас. Али је неоспорно да је та ауторитативна црта доминантна била и у нашем школству. И да се та ауторитативност темељила на знању, и то стоји. Сетимо се типова учитеља које нам сликају Сремац и Лаза, па и Домановић, па ћемо наћи потврде за то. Уосталом ни наша народна стварност па ни наше школство нису били једино условљени рационализмом. Наша народна традиција као и наши историски задаци, на пр. били су веома важна компонента како нашег живота тако и наше школе. Али, бар што се школства тиче, веома је уочљива тежња да се доведе до видног изражаја и рационалистички принцип. Јер ту лежи историска условљеност појаве што се и у нас појавила критика „старе школе" и стала тражити „нова школа". Није то настало за последње две деценије зато што се то радило и код других културних и напредних народа; или не бар једино зато. Добрим делом то је било услед реакције новога духа времена на оно што је било у нашој школи, а чему се опирао тај дух. Реакција тога новога принципа на светлост знања била је у читавом низу земаља и јака и изразита. Тиме се могу об|аснити све реформаторске тежње и читава школска реформа као њихова реализација. Само, при подробнијој анализи покрета које обухвата појам школске реформе, пада у очи једна чињеница. Нови епохални принцип и овде је поглавито дејствовао негативно. Дакако, специјално на пољу школства, принцип живота је ако не открио а оно понова уочио дете. Али тежњом да на место знања стави искључиво дете у средиште школе, да дакле школу као функцију знања замени школом као функцијом детета, које је отелотворење принципа живота, — тим покушајем, који је заједничка црта свим нијансама нове школе, нанет је страховити ударац старој школи, само није дат стабилан и животни основ ни новој. У одречности саме природе новог принципа, као и свуда,