Просветни гласник

било је врло цењено у привредним круговима не само Београда, већ и Панчева, у коме је такође провео дуги низ година као привредник и члан Општинскога већа. Поштеним радом и сопственим знојем стекао је Коларац знатно имање, од кога је пред крај свога живота створио данашњу велику културну задужбину. Али још много раније, за живота, обилато је помагао српске књиге и књижевнике у свакој прилици и у том циљу стварао је нарочите фондове. Тако је године 1861 дао велики прилог за оснивање Српске правне академије у Новом Саду, а исте године основао је и свој књижевни фонд у Београду: „за буђење осећања часности и родољубља и за различна полезна знања". Најзад, 1877, на годину дан пред своју смрт, Коларац завештава све своје огромно имање просвети свога народа и ствара два велика фонда: Књижевни фонд за помагање и подизање српске књиге и Универзитетски фонд, из кога ће се подићи и издржавати српски универзитет. Нарочитим одредбама тестамента Коларац је наложио да се код Књижевног фонда већи део, а код Универзитетског цела камата додаје главнини кроз читав низ година, све док ти фондови не буду потпуно способни и самостални за остварење постављених циљева. За то време, док је основни капитал ове задужбине растао, из Књижевног фонда дељене су награде заслужним књижевницима и помагано штампање разноврсних књига. Године 1927 народно претставништво на предлог одбора Коларчеве задужбине донело је законодавну одлуку о подизању Народног Универзитета Илије М. Коларца, а 30 јануара 1928 године Краљевим указом одобрена је употреба Универзитетског фонда Коларчеве задужбине за оснивање Народног универзитета. Вредност тога фонда износила је тада око 50,000.000.—. Најзад, године 1932, остварен је коначно завет српског просветног добротвора Илије М. Коларца. Те године у данашњој велелепној згради свечано је отворен Коларчев народни универзитет. Због измењених прилика сматрало се за опортуно да се у неколико отступи од жеље и замисли завештачеве. У место чистог и правог Универзитета створен је народни универзитет. Па и тај народни универзитет није био ни искључиво српски, ни изразито национални. Кроз 10 година његова постојања он је имао више општи и интернационални карактер, а мањим делом ширио је знања и развијао смисао за националну културу. Очевидно то није било са свим у складу са вољом тестатора, којом се одређује да то буде српски Универзитет. Поред општих теориских и практичних научних знања, требало је пре свега највећу пажњу посветити српској националној култури. Коларчев народни универзитет требало је да буде жариште те српске националне културе, средиште народног просвећивања, жижа српскога родољубља. Имао је да буде достојна смена наших знаменитих средњевековних задужбина, у којима су низови покољења васпитавани и одгајани у српском народном духу и у светосавском православљу. У данашње валовито и узбуркано доба, у коме омладина лута без компаса, требало је да овај народни универзитет преузме на себе задатак и улогу наших древних манастира владарских и властелинских задужбина, и да буде расадник здра-