Просветни гласник

5*

Грађанска школа и школска реформа

67

свом задатку што потпуније да одговоре, потребно је њихов садашњи наставни план и програм учинити што практичнијим и прилагодљивијим нашим привредним и културним приликама и потребама. Грађанска школа о«аква каква је данас код нас не може у пуној мери да испуни задатак који јој је намењен. Да видимо ко се све данас школује у грађанским школама. На први поглед уверићемо се да су наше грађанске школе углавном испуњене двема категоријама деце: пуком сиротињом и децом која су пала на пријемном испиту у гимназији, или су због слабог успеха удаљена из гимназије. Дакле, ту су две врсте сиротиње: материјална и духовна, или, у много случајева, обадве уједно. На тај начин је грађанска школа код нас постала нека врста сиротињске, пролетерске, класне школе. А то не ваља: то није ни социјално, ни педагошки. У модерној држави не сме бити класних школа. Истина, нису све грађанске школе код иас такве. Међу њима се мора .направити разлика. Њих, углавном, има две вр-сте: једне су оне по градовима у којима посто.је и гимназије, а друге по мањим местима, у којима нема других средњих школа. Ове друге имају знатно бољу децу него оне по градовима и немају до-сад још тако изразит карактер сталешких школа. Али може се рећи да већииа ученика грађанских школа отпада баш на места која имају гимназије. Додуше, грађанске школе и са овако слабим материјалом у деци постижу често пута одличне резултате, а све то захваљујући солидној педагошкој спреми и великом труду њених наставника. Како да се избегне тај социјални анахронизам, како је назвато ово све веће претварање грађанских школа у школе социјално слабих слојева. Једини пут да се избегне ова аномалија јесте да се изврши спајање грађанске школе са нижом средњом школом, тј. да се изведе реформа школа у циљу стварања једног општег типа ниже средње школе. Та би реформа могла да буде само у практичном смеру, наиме, у правцу које заступају грађанске школе, па макар се те нове школе назвале и неким другим именом. Та општа народна нижа средња школа имала би првенствено да подигне општи ниво образовања малог човека, дајући му у исти мах потребне елементе да се из њега може развити свестан и националан привредник. Стварно, то би било, не укидање грађанске школе, као што су неки предлагали, већ ниже гимназије, а реорганизација данашње грађанске школе и више гимназије. То је 1927 год. извео у Аустрији Ото Глекл познатом својом школском реформом, кад је основао тзв. Наир1:зсћи1е. И Бугари су тај проблем правилно решили. Код њих постоје такве опште ниже средње школе практичног смера, које се зову прогимназије, а школовање у њима траје 3 године. Тек после завршене прогимназије настаје право диференцирање ученика. Ученици се опредељују за гимназију или за разне стручне школе. У Чешкој, где су грађанске школе најразвијеније, познати педагог д-р Вацлав Пшихода радио је на стварању тог јединственог општег типа ниже средње школе, односно „јединствене школе за децу од 11—15