Просветни гласник

год.", како ју је он назвао, а у коју треба да се стопе и нижа средња и грађанска школа. У истом смислу спроведена је најновија школска реформа у Италији, а сада се то изводи и у Немачкој. Дакле, тек по завршеној овој школи — назовимо је како хоћемо — има да се врши одабирање ученика према урођеним склоностима и способностима, које у то доба долазе до изражаја. То би се одабирање могло вршити било помоћу строгих пријемних испита при упису у више школе, било помоћу нарочитих психолошких и наставних тестова. То је једини педагошки и психолошки оправдани пут за селекцију друштвеног подмлатка. Јер, сви чланови народне заједнице имају једнако право на школовање, али немају право на једнако школовање, већ према својим способностима. А школа је тај мандатор друштва који је једини позван да да један објективан критериј за такво разврставање будућих чланова друштвене заједнице, који нису и не могу бити једнаки, али им се могу и морају дати једнаки услови за животну утакмицу. Само на тај начин заузеће сваки члан своје место у друштвеној пирамиди, јер у новом друштву „Класне разлике морају ишчезнути, а све привилегије које су са њима скопчане морају се уклонити. Правој способности пут мора бити отворен." (Говор Комесара г. В. Јонића преко Београдског радија 20 јула 1941 год.). По речима једног доброг познаваоца школских проблема, целокупна настава у школама ове врсте „треба да се врши практично, у самом раду и помоћу огледа и вежбања. Наука има да се скине са свога пиједестала, да се одене у одговарајуће дидактично рухо и да се разлије у безброј огледа, вежбања и разних радних могућности. Ученици, под воћством стручних наставника, у лабораторијуму, радионици, врту, помоћу огледа и вежбања, долазиће до оних научних истина, правила и закона, које би иначе морали примити путем меморије као готово сазнање. А знање стечено на тај начин, биће сигурно, трајно, живо и покретљиво, способно да се примени у свакој даној ситуацији. Само такво знање треба да имају они који по свршетку ове школе одлазе непосредно у живот и који можда неће више имати контакта са школом и науком" 1 ). Такав начин рада биће уједно и најбољи потстицај за испољавање различитих урођених способности, које се већином тек у доба пубертета почињу да јављају у јачој мери. Једном речју, овај јединствени тип школе треба да пружи својим ученицима такво образовање које, према начину његова стицања, можемо назвати радним образовањем 2 ). Радно образован ученик биће исто тако способан да ступи у позив који је одабрао 3 ), као што ће бити способан да с успехом настави студије у правцу својих духовних интереса и урођених способности.

*) Б. Марчић: Проблем организације грађанских школа, стр. 29. 2 ) Н. и. м. 3 ) Н. и. м.