Просветни гласник

седамнаестог века јављају се прве ревије, часописи и новине. Старост новинарства у најнапреднијим европским земљама прешла је тек нешто више од три столећа. Први дневни листови каснијег су датума. Они су се појавили тек почетком друге половине седамнаестог столећа Разуме се да је било и сувише скромности у садржају, у формату и по броју примерака. Најраспрострањеније новине 17 века, „Франкфуртер Журнал", штампане су у 1500 примерака. Обавештења о веома важним догађајима стизала су са закашњењима, која не само што нису припадала истоме месецу, већ, понекад, ни истој години. Пуна два века новине нису знале за пошту коју доносе железнице и пароброди, а телеграфска и телефонска саопштења уведена су много касније. Данас кроз атмосферу лете „поштоноше" брзином светлости небеских тела. Свакога часа воде се разговори који се чују на свима странама света. Све важније разговоре бележе новине још истога дана у много милиона примерака, које избацују ротационе машине. Упоредо са оваквом техником развила се и општа моћ штампе. Историја српске штампе почиње часописом, сасвим правилно, али са великим закашњењем. То закашњење могло би се приближно одредити на сто педесет година. Код напредних европских народа ревије, часописи и новине појавили су се, у великом броју, у самом почетку седамнаестог века, а први српски часопис јавља се тек 1768 године, у другој половини осамнаестог века. Оправдање за овако закашњење налази се у тешком положају који је српски народ имао кроз вековна робовања. Интересантно је да са штампаном књигом нисмо били у толиком закашњењу. Напротив, штампарија ћириловских писмена основана је на Цетињу и прорадила још 1493 године. Она је била прва на Балкану. Основао је „Богом храними војвода Зете, Господин Ђурђе Црнојевић". У њој су штампана два Октоиха, један Требник и један Псалтир. То је цео рад прве српске штампарије који је извршио „у Христу раб и свештеноинок Макарије". Штампарија је радила од 1493 до 1496 године. Срби су, дакле, имали штампарију још у петнаестом веку, у веку њеног проналаска. Датум оснивања Црнојевићеве штампарије није далеко заостао од датума оснивања штампарија у напредним европским средиштима. Намеће се умесно питање: — Како то, да наша књига толико претекне новине? — Такав је случај био и код других народа, само у мањој мери. Код српског народа, тада у главном покореног од Турака, било је поред доброг познавања све користи од књиге (дотада рукописне) још и вере да ће му књига бити спасоносна у цркви, у његовом најсигурнијем склоништу. Ова вера чита се и на самој првој страни Октоиха, прве српске штампане књиге. Почетак српске штампе забележен је 1768 године појавом првог часописа „Славено-Сербскога Магазина", који је уредио и издао у Венецији Захарија Стефановић, са књижевним именом Орфелин, скованим од Орфеја, највећег митолошког музичара, и Линоса, легендарног песника. Пуки сиромах и самоук, али