Просветни гласник

сатеља, да покрене у Бечу прве српске новине. Међутим, чак да је Јанковић успео у својој намери, празнину не бисмо попунили, нити бисмо помакли много датум појаве првог српског листа, јер се Јанковић почео озбиљно бавити својим штампарско-издавачким покушајима тек 1789 године, дакле, на цигло две године пре појаве „Сербскија Новини" Маркидеса Пуљо. Пре сто педесет и једне године, 14 марта 1791 (по старом календару), појавиле су се у Бечу прве српске новине, које су се са првим својим бројем звале: „Сербскија Повседневнија Новини", дакле, српске посведневне новине. Овакво име није у потпуности одговарало новинама, јер оне нису биле дневни лист, већ су излазиле само двапута недељно, сваког уторника и петка. Новине су биле посвећене или, како се у њима изрично каже, дароване клеру и народу. Излазиле су редовно непуне две године, од 14 марта 1791 до краја децембра 1792 године. Последњег петка у 1792 години, 31 децембра, престале су да излазе, али се појавио, истога дана, други број других српских новина (први број је изишао још 3 августа исте године). То су биле „Славено-Сербскија Вједомости", које су наставиле, или замениле, прве новине. Срби су, према томе, имали без прекида четири године своје новине, од 14 марта 1791 до краја децембра 1794. Прве српске новине издавао је грчки националиста Маркидес Пуљо, штампар и издавач грчког листа „Ефемерес". Овај грчки лист покренут је у Бечу крајем 1790 године, свега три месеца пре српских новина. Друге српске новине уређивао је Србин Стефан племенити Новаковић, „преизрјадни националиста", како га је и Доситеј назвао. Новаковић је претходно 12 фебруара 1792, као српски придворни агент у Илирској Дворској канцеларији у Бечу, купио Курцбекову штампарију и њоме_ обезбедио издавање свога листа и других корисних српских књига. Прве новине штампане су црквеном азбуком, а друге грађанском. И ове друге новине биле су посвећене „роду и свјаштенству". Српска штампа са својим „Магазином" појавила се у почетку српског књижевног ренесанса и њиме се штампа одмах одвојила од књиге. Штампа је отишла право народу, а књига се задржала за интелектуалце, за службу науци и лепој књижевности. Око часописа и новина још се скупљају мање или веће групе људи, што није случај са књигом. У тим групама треба да буду увек „некористољубиви патриоти". Служба народу наставља се у првим српским новинама у Бечу. Оне су излазиле на формату осмине, биле су онолико велике по површини као што је данас једна обична књига. Укупна висина новина, са маргинама, износила је свега двадесет један и по сантиметар, а ширина седамнаест и по сантиметара. Први број имао је, у ствари, шест страница са две странице додатка. Додатак је више приличио књизи него новинама. Прва страница носи само име новина: „Сербскија Новини повседневнија". Име стоји при врху, где су обично наслови књига. Означење места у коме се новине штампају налази се при дну. Ту је и обавештење, где се новине могу добити, односно где се на њих претплаћује (пренумерира). Друга страница садржи, на својој средини, само обавештење, у једној краткој