Просветни гласник

Ружне навике у нашем народу и у нашој школи

209

и свачега. — Псовком наш народ бодри своју стоку да му боље ради, своју чељад њом он кори за нерад. — Псовку наш народ сматра за израз снаге, мушкости и сав је срећан кад му синчић, који је тек проходао и научио прве речи: тата, мама, баба — баш њих поређа као објекте у реченици приликом првих псовки! Овде ми пада на памет смешна ситуација из војске, из минулих ратова, коју је'стварао један командир чете: он је и највеће похвале својим војницима почињао „Војници",... (овде је сад долазила једна „добронамерна" псовка, изречена целој чети) а затим су се низале похвале за јунаштво, дисциплину, ревност и друге војничке врлине; — и нико се на то није љутио, толико је он научио да псује, а чета да то слуша! Међутим, псовка је једна врло ружна навика, толико очигледно ружна, да то не треба нарочито ни доказивати. Та ружна навика почиње да хвата корена код деце још када чују своје родитеље први пут да псују. У детету је усађена потреба за подражавањем старијих; подражавањем и доброга и рђавога. Дете брзо и лако прима све што од старијих види и чује, и то одмах и приводи у дело, без размишљања, без самокритике, јер за то оно још нема израђене појмове. Најзад, тај закон имитирања других, старијих, а нарочито родитеља, који су деци најближи, и њихов први пример и углед, неопходно је потребан за дечји напредак. На њему се управо и заснива дечји напредак све док она не поодрасту и почну да мисле и својом главом. Наравно, напредак, ако је реч о добрим примерима и узорима; ако, пак, о рђавим, онда је назадак већ ту. Јер дечја душа и дух су пријемчиви, као меки восак, за све: и за добро и за рђаво; дечја будућа срећа и напредак у животу умногоме зависе од онога што су у првим данима свога схватања видела, чула, доживела и прочитала; управо, то чини основ и ризницу њиховог моралног васпитања, које .почива на сликама сећања и на утисцима које су у детињству нагомилала у свој дух и душу. Навикавајући се да псујемо, постепено, и оно што нам је најсветије, и то сви одреда, ми и не осећамо колики је то морални мањак за свакога од нас; колико нас то понижава; колико нам каља душу. — То само осећа она мањина добро васпитаних људи и деце која је остала поштеђена те ружне навике. Она често с гнушањем и црвенећи на улици, на возовима, на трамвајима, на селу и у вароши — свугде, мора да затвара уши пред овом појавом. Психолошки је тачно да што више лепих, нежних, отмених, племенитих осећања, утисака, доживљаја уђе у нашу душу и дух, утолико је она богатија лепим утисцима, утолико је наша душа светлија, отменија, нежнија и узвишенија. А псовка пак при којој