Просветни гласник

210

Просветни гласник

се на драстичан начин истичу ниски инстинкти човечји, мора у духу и души да оставља само тамне моралне мрље за собом. Псовка припрема дух и душу човечју, а нарочито дечју, само за рђаве акције, никако за добре; — то треба да нам је јасно, а нарочито родитељима. Прво се ухо навикне на псовку слушајући је свакодневно и свугде, па после дух и, најзад, душа. И, рекли бисмо, да нико и не мисли да је псовка нешто ружно и неуљудно баш зато што сви, све и свугде псујемо! Познато је да је псовка наш „специјалитет", и особеност још неких народа. Великим европским народима, са високом културом, ггсовка је туђа: код неких европских народа је недопуштено, у бољем друштву, поменути и по неки део интимне тоалете човечје. Кад странац дође у нашу земљу, прво што научи, поред најпотребнијих речи за исхрану, јееу и именице и глаголи за псовку. Они још на првом кораку, на железничкој или паробродској станици, од носача, чују неке неразумљиве речи, које после опет чују свугде у земљи чији су гости! Они дођу до уверења да им је то потребно, да би указали довољно пажње земљи чије гостопримство уживају! То они сматрају и за врсту пажње коју нам указују ценећи наше гостопримство, јер, мисле, свака земља има своје обичаје које треба ценити! Код нас, додуше, постоје и законске одредбе које забрањују псовку на јавним местима, — толико је она наше национално „добро"; — али ко да те одредбе спроведе и брани, кад, брате, сви псујемо! — чак су неке установе, које су за то позване, пре неколико година, на велику радост оних који немају навику да псују, биле повеле акцију да ово национално зло искорене, наредбама, окружницама, но која вајда када су и органи, на јавним местима, псовком — терали псовку! * Да видимо сада како овај народни обичај стоји у школама. — Исто као и у народу, само са нешто више рафинираности, правилности у погледу граматике и синтаксе, правилности у употреби речи, термина и глаголских облика! — И крајње је време да се и ово зло почне прогонити из школе. Да учинимо један предлог: Наиме, мишљења сам да би у свима разредима требало образовати ђачке одборе, који ће се старати о сузбијању псовке и доугих ружних навика код својих другова. Тај би одбор, који је увек у средини својих другова, а који би био састављен од ђака одличних, и са лепим домаћим ваопитањем, који би требало да изабере сам разред, имао за дужност да води рачуна о оним ђацима