Просветни гласник

Ружне навике у нашем народу и у нашој школи

211

који имају добро домаће васпитање, који су целе школске године испуњавали све ђачке дужности савесно и беспрекорно, па да се такви ђаци видно истакну и награде, на крају школске године, иако немају одличан успех у наукама, јер то је, поред труда, и дар божији, — већ за лепо понашање у школи. — Тако би се умногоме поправило ђачко владање у школи, и то од оних које су они сами изабрали за своје коректоре •— од својих другова, и са њиховим пристанком. Наравно да би тај одбор имао да претходи примером. — Ти ђачки одбори не би били само добровољни помагачи школе, већ би радили и за себе, за свој разред; они би подизали морални и естетски ниво свога разреда, сваки одбор посебно, и сви заједно, за школу чији су васпитаници и ученици, а којој дугују за морални и интелектуални капитал који од ње добијају за своју будућност. Када смо указали на то како да се сузбија псовка и други ружни обичаји у школи, код будућих интелектуалаца, да покушамо указати и на то како да се ово учини и на селу, код оних који највише имају ову ружну навику, и то несвесно. Наиме, ту би учитељ и свештеник могли највише да учине: учитељ у школи, а свештеник са амвона. Не треба за то нарочита умешност нити велики говорнички дар; довољно је често, управо увек, рећи сељаку да оно што он псује и ружи несвесно, кад је љут, није ништа друго него светиња, коју он иначе обожава и којој се у свакој прилици моли; да њега срџба, при којој псује и оно што му је најсветије, не правда пред Богом, сунцем, олтаром, небесима, звездама, — и да ће га казна божја за то постићи кад-тад. Но како и образован човек често заборавља на моралне законе, требало би за сељаке и свугде где се они често налазе: у судници, сеоској механи, школи и цркви истаћи исписане табле са паролама: Не псуј, Не ружи Бога, итд.! То би за њих био један потсетник који би несумњиво дао добре резултате. И, поврх свега тога, претходити примером . .. Бојим се да нисам овим утрошио доста времена, мастила и хартије на нешто што би се сматрало безначајним у нашем народу и школи. Но ипак мислим и верујем да наш народ није глух за добронамерне савете: хоће он радо да послуша оне који му мисле и желе добра; чак се и љути на оне који знају а неће да га поуче. — Ићи ће тешко и споро да се наш народ одвикне од драге му псовке, али истрајним радом у томе правцу постићи ће се много, временом све! У ово ново време наше националне обнове, када нарочиту пажњу треба поклонити нашој средњошколској омладини, чије духове и душу треба да припремимо да ту обнову и приме, ми-