Просветни гласник

Развитак ортаске државе у средњем веку

113

и мудар политички смисао с високом способношћу за моментано прилагођивање воде срећне народе у њихову развитку. Срби су били срећни што је њихову државу у најодлучнијим временима нашега развоја водила династија Немањића, с несумњиво високим политичким даром, сасвим сагласним с основним схватањима српскога народа о државњ Из те прећутне сарадње владара и народа израсла је славна српска прошлост средњега века. Далеко је од мене и помисао да је пред вама величам. Ми смо се тога опаснога греха давно одвикли, и данас су Срби једини мањи народ у средњој и југоисточној Европи код кога се сме народна историја потпуно критички истраживати и приказивати. Редовно се мисли да нас је на то привикао тек Иларион Руварац, али ја сам показао да је чак Чеда Мијатовић, претставник наших историчара романтичара, одвраћао Србе од лажног величања прошлости. То заиста не треба чинити, али исто тако је ненаучно и опасно презирати или ниподаштавати целу 1нашу средњевековну историју. А то се чини, и ту погрешку је учинио и Стојан Новаковић када је у својим маргиналијама уз Историју Срба од Константина Јиречека своја размишљања завршио с тим, како је српска прошлост у средњем веку била таква да се модерни Срби ни у чему не смеју на њу угледати. Такво схватање је не само потпуно застарело, него и сасвим ненаучно. Сврха научне историографије није директно поучавање, наметљиво доцирање и старачко зановетање. Такве мисли ројиле су се по главама историчара рационалиста, који су врло често упадали у заиста трули рационализам, који их је водио најгорем утилитаризму. Ми се, међутим, не можемо никада отети утицају ранијега развитка на нас, пошто га носимо у себи и не можемо га никако истрести из својих осећаја и из својих мисли. Зато за тим не треба ни тежити. Стојан Новаковић је осуђивао српски средњи век не као марљив историчар, него као активан политичар, под утицајем код нас распрострањене заблуде, да су давне традиције опасне за модеран развитак, мада је он сам био активан конзервативни политичар. Од оваквога схватања прошлости само је један корак до афектиране атрадиционалности, која увек води духовној пометености. Чињенице су сасвим друкчије. Директно, наравно, из српског средњег века ништа не треба пресађивати у наше доба, али наше здраве традиције, којима је корен у средњем веку, морају се наставити и развијати. И наставиће се. Хтели ми или не хтели. Зато треба што је могуће тачније познавати наш средњевековни развитак. Стефан Немања је бледој самосталности Зете учинио крај, сјединио је с Рашком и тако пресекао српску диархију. Сада су