Просветни гласник

114-

Просветеи гласник

Срби имали једну самосталну државу, ван које је био читав низ области, које су с њоме чиниле исту географску и економску целину, и читава врста крајева у којима су живели Срби ван граница Србије. Као и његови претходници, почео се и Стефан Немања, као велики жупан, смело залетати у плодно Поморавље и Повардарје као и у богато Јадранско Приморје. А ове области су будно чували Византинци и Млечани. Особито Византинци. Грчки писац Јован Кинам, с ванредном пластичношћу, описао је ове страсне залете Срба у Моравско-Вардарску долину и истрајну јуначку одбрану цара Манојла Комнина. Срби су прецењивали своје снаге. Оне још нису биле довољне да се заузму тако велике и толико важне географске целине. Неуспеси у ратовању присилили су Стефана Немању да се за живота цара Манојла Комнина махне освојачке политике, па да сву своју и народну расположиву енергију употреби на духовно сједињење већ освојених земаља, пре свега вером. Тако је он уништио богомилски покрет у Србији и створио основе за самосталну српску цркву. Његов начин рада постао је добра традиција у Србији — после ратничких успеха долазе културни задаци, намењени пре свега, наравно, цркви. Стефан Немања је, дакле, освајао не само мачем, него и духом. Исто тако, уосталом, оштро као и мачем, јер у државном развитку нема места сметеној сентименталности збуњених слабића. Како је Стефан Немања сам у својој личности сјединио смелога ратника с преданим духовним борцем, тако је и у српској држави поставио основе з'а сложан рад између државе, ратничке организације, и цркве, средишта тадањег духовног развитка. По томе се српска држава у средњем веку разликује од западних држава, с њиховим сталним сукобима државне и црквене власти, као и од Византије, с редовно потпуном подређеношћу цркве држави. У такав положај српска црква није могла доспети, прво, због свога односа према Западу, чија је она претстража на Истоку, и друго, због личности Св. Саве, оснивача српске црквене самосталности, чије дело није смело бити у Србији понижено на покорно оруђе државне политике. Писци Живота Стефана Немање и Св. Саве неуморно истичу — нарочито то чини Теодосије, — како су њих обојица оставили својим наследницима мудре савете као своје завете, од којих ћу само ове истаћи: Све добро започето треба наставити и настављањем усавршити; то значи радити у духу традиција. Никада се не треба ослањати само на силу, него све радити према високим етичким захтевима дубокога хришћанства; то значи осигурати власт духа над грубом силом. Не сме се никада мислити само на себе и на свој спас, него на сав народ и на целу државу; то значи