Просветни гласник

Раввитак српске државе у средњем веку

115

сузбијати саможиви индивидуализам и у општој срећи тражити и своју. С тим и таквим традицијама оружана, могла је Србија прилагођивати своје друштвено и државно уређење све више према Византији, дуго времена јединој високо културној земљи у Европи и кроз цели средњи век јединој правној држави. У нашој науци је давно постављено питање: Који је српски владар први настојао да Србија у југоисточној Европи замени Византију? Одговор је, наравно, био: Стефан Урош II Милутин. Византинске друштвене, дворске и државне установе, пресађивао је, међутим, с много истрајности у Србију већ Стефан Првовенчани. Ова његова настојања потпуно се слажу с напорима Св. Саве да српску културу приближи византинској. Дирљиво је читати, како је он чезнуо да свој сурови Запад —■ онда је заиста било тако — испне до културне висине просвећенога Истока. Смели залет у развитку Србије и као освајачке силе и као духовнога борца, који су водили Стефан Немања, Св. Сава и Стефан Првовенчани, успорен је за њихових наследника. Тако је то увек у историји сваке гране људскога развитка, јер сваки развојни талас мора имати, поред сво.је висине, и своју дубину. Несумњиво заморена високим захтевима својих вођа, Србија се морала одмарати, и за краљева Радослава и Владислава на друге државе ослонити. Под Стефаном Урошем I полетела је опет у вис и развила нарочите напоре, неговане већ од Стефана Немање, око економскога снажења Србије, и у вези с тиме око њенога ослобођења од несноснога притиска Дубровчана. Тако, географски бар донекле заокружена, економски довољно оснажена, национално делимично сједињена, а духовно чврсто сљубљена, могла је Србија за краљева Драгутина и Милутина приступити освајању пространих области географски несумњиво скопчаних са Србијом, економски јој несумњиво потребних а национално великим делом истоветних, да ове напоре настави за дуге владе самога краља Милутина. Све правце његових освајања наслутио је, наговестио и започео већ Стефан Немања. Све. Али услови за њих тада не постојаху, па -зато су били праћени или неуспесима или су остали кратке епизоде. Сада- су им већи и трајнији српски напори и промењена констелација околних сила осигурали дуже трајање. Србија је чврсто стала у Повардарје, могла је сама бранити северно Поморавље, усудила се чак угазити и у опасне сукобе око Јадранског Приморја. То заиста није само последица политичке даровитости краља Милутина и слабости Византије, него, много више, резултат напора читавих генерација, управљених правцима одређеним сталним географским факторима и виталним потребама српскога народа.