Просветни гласник

116

Проеветни гласник

Тако се Србија приближивала могућности да замени Византију, прву силу на Балканском Полуострву, и на тај начин оствари сан читавог низа ратничких народа, који у утапању своје земље у царству, вишој политичкој организацији, гледају остварење високе идеје о римском империју као врхунцу политичкога развитка. Ту идеју, у вези с источним римским царством, обрадио је за целу југоисточну Европу Никола Јорга. Он је, нажалост, располагао с мање знања српске историје него што му је било потребно за одбрану постављене тезе, у којој је несумњиво тачна мисао да националне државе у највишем напону своје снаге теже да разбију националне међе и да обухвате много шире границе, диктиране бар делом географским и економским разлозима. Веома је занимљиво што је краљ Милутин, о чему се код нас недовољно расправљало, поред освојења Византије оружјем, много држао до тога да је преплави и освоји својим доброчинствима, а што се Србије тиче, то се он разборито и истрајно трудио, да је са својим законодавним радом оспособи за високу и часну сврху заменице Византије. С тога гледишта је влада његова сина Стефана Дечанскога, поред све супротности с оцем, наставак започетих напора и тако припрема одлучнога ударца Византији од Стефана Уроша IV Душана, који је, као млади краљ, осигурао Србима у Моравско-Вардарској комуникацији чврсту власт као полетиште за даље ратничке напоре. Он је постао Србима символ великога ратника и срећнога освајача. Али сам није највише тежио за ратном славом. Настављач архиепископа Данила II ставио му је приликом крунисања за краља друкчији програм владања као највиши идеал — унутрашње политички. Млади краљ је желео бити добар законодавац, савестан управник и свима поданицима једнако правичан заштитник. У сарадњи с црквом мислио је остварити у својој земљи царство правде. А то је могуће, по давнашњем схватању, само у царству. Високој мисији царства. морају одговарати простране државне границе. Тако је Душан угазио у ратове, да би проширењем граница Србије дао унутрашњој мисији своје државе достојну спољашњу форму. На Балканском Полуострву у његовим временима заиста су Срби били једини народ који би могли прихватити високу идеју царства и бранити је од све жешћих нападаја Османлија. Увек у великим ратничким походима, Душан није сметао с ума програм свога владања, него га је истакао и у т. зв. уводу Душанова Законика. И ту је у свечаној форми велики владар развио идеју о правди и законитости као најпречим и највишим задацнма сваке државе, а царства нарочито. С тим својим поштеним напорима мислио је Душан да је