Просветни гласник

Развита« •сри.ске државе уу средњам веку

117

стекао несумњиво право на наследство Внзантнје, док је његов противник, цар Јован Кантакузин, био уверен да Душан корача путем силе и неправде. Он нам је у својим мемоарима сачувао, у спретно састављеном облику, давнашњу тезу о извору свих ратова на свету. У уводу свога сјајнога описа састанка с Душаном он истиче, како сва зла између људи, народа и држава истичу из чињенице што људи мисле, да оно што је њима слободно и>иховим иротивницима није допуштено. Сам узурпатор царства, он је гледао узурпатора у Душану, који је много озбиљније схватио своје владарске дужности. Кантакузина је водило у целом му раду пре свега славољубље да постане византински цар, али бев изгледа и да царство одбрани, а камоли да му врати Цређашњу величину и ранији сјај. Душан је, међутим, већ располагао с државом царских граница, у којима ју је желео оспособити за високе сврхе својим законодавним и просветним радом. У племе нитим напорима нагла смрт га је пресекла. Остали су само почеци и фрагменти његових настојања да Србија постане правна држава као Византија. Већ његови претходници су затворили врата српске државе, иако је била великим делом отворена Западу, запаДњачком феудализму, с његовим пуним понижења и још пунијим неправде друштвеним уређењем. Цар Душан је, међутим, чак нижем реду зависних земљорадника, меропсима, осигурао право да се, ако им се учини криво, могу парничити и с царем и с царицом. Од своје воље издигао је силу закона изнад своје противзаконите одлуке и тако далеко испредњачио законодавству суседне Угарске и напредне Француске. С унутрашњим уређењем државе држало је корак уметничко стварање његова доба. Народ је то добро памтио, па је овај део Душанових напора преживео успомену на стварни неуспех великога дела његових освојења. Нарочито је законодавни рад царев високо цењен међу Србима, па су они све до васкрса Србије делом живели и судили се по Законику великога цара. То је редак пример у историји света за власт духа над влашћу грубе силе. У новом великом сукобу између хришћанског и муслиманског света, чији су претставници били овај пут Османлије, Србија је имала да издржи најжешће ударце, пошто су и Византија иЈБугарска биле стварно већ пропале државе, и пошто је главни пут у средњу Европу, куда су Турци стремили, био у српској власти. За високу виталност српске средњевековне државе, најјачи је доказ дужина и жестина њене борбе с Турцима. Распрсла после Душанове смрти, непромишљено нападана и од Византинаца, с југа, и од Маџара, са севера, Србија се повлачила у себе и бранила с ис-трајном храброшћу као ни једна суседна држава. У суПросветни гласник бр. 3—5 2