Просветни гласник

118

Просветни гласник

кобима с Османлијама почела се, и поред ових борби, јављати идеја о заједници хришћанских и о јединству балканских народа. Но без успеха. Унутрашњи сукоби у хришћанском свету на једној страни, а жестина и брзина турских нападаја на другој, омели су ове покушаје окупљања од Турака угрожених народа. Срби су се морали сами борити. У мањим сукобима бивали су час поражени, час победиоци и тако се свикавали на борбу с Турцима, који су у Србима осетили прве смеле ратнике на азијским и европским бојиштима. Но у великој бици на Марици Срби су били с мало славе потучени. Не тако на Косову. Српски отпор турској сили био је тако жесток да се и понеким савременицима чинио као победа, мада је био пораз, истина славан. Легенда га се брзо дочепала и начинила је од њега извор српског националног поноса. Побеђена од Турака, Србија је атрибуте државне власти, што се више могло, преносила с државе, која је нестајала, на цркву. Турска, сама свештено-ратничка држава, није то ометала. Тако је могла Србија, као и толике друге државе на суседном Апенинском Полуострву, за време политичког таворења доживети свој културни полет у доба деспота, пун суморних мисли и тужне лепоте. Српски средњи век није уопште пресечен једним важним догађајем или низом знаменитих успеха, као на Западу, него се он повукао у цркву да ту, као у јединој народној установи, чува старе традиције. Поглавица српске цркве постао је за време последњих српских владара, особито од Кнеза Лазара, њима равновластан, а када њих нестане, он им је заменик. Што није успело српској средњевековној држави, да сједини све Србе, постигла је обновљена Пећска патријаршија, нажалост у ропству, али ипак их је сјединила. Црквени сабори заменили су добрим делом српске државне саборе. Црквена канцеларија преузела је многе особине државне, а црквени закони, обогаћени државнима, улазили су све дубље у народ, да би постали основ законодавства модерне Србије. Тако се српски средњи век, на један начин коме нема такве аналогије на свету, продужио до XVIII и XIX века. Држава је прешла из јаве у цркву, ушла је у народне зборове, скрила се у сеоске скупове, постала је, дакле, део духовног света, у коме је цели наш народ скопчала у чврсту целину. III Када се Леополд Ранке преко Вартоломеја Копитара упознао са Вуком Караџићем и од њега разабрао ток српског ослобођења од Турака, он је већ био добро упућен у прошлост јужне Европе. Сада му се дала прилика да своје страсно историчко