Просветни гласник

2*

Развит.ак орлске државе у средњем веку

119

трагање протегне даље на исток, да пређе с Иберскога и Апенинскога Полуострва на Балканско. Преко Вука, кога је много заволео, он се упознао са Србима, који према западњачком схватању нису имали уопште свој нови век, него су из средњега улетели у најновији век. Колико учен, толико етички осетљив, питао се Ранке: Које су то српске особине с којима су они једини успели да се сами ослободе од османлијскога господства? Проучавајући изворе за целу српску прошлост и слушајући Вука, он је веровао да је снага српскога народа у његовом здравом патријархалном животу, у српској породиц«, у јединствено срећном споју хришћанства с народним схватањима и у способности Срба да се жртвују за своју слободу. Само из тих српских особииа изводио је Ранке у својој Српској револуцији право за Србе да се боре као претставници напреднога Запада у тешкој борби против варварства Истока и његових болних трагова. Оружан дубоким знањем и пун добре воље, Ранке је српско робовање Турцима посматрао као присилан повратак у примитивно стање, које је сматрар здравим. У томе је, наравно, имао само донекле право. Али иначе је сасвим тачна језгра његове идеје, да су Срби остали изнимно дуго у средњем веку с дубином и динамичношћу његових мистичких схватања и са свежином осећаја који се врло лако активизирају. Зато је увек поучно упознати се и с Ранкеовим приказом српскога средњега века, мада га је он само скицирао као увод својој сјајној студији о српском ослобођењу. Ми данас више знамо о српској средњевековној држави. Она, због свога изнимно важнога географскога положаја и због нарочито срећнога раснога састава Срба, нема типички досадан развитак државе у средњем веку. Није налик на друге државе као јаје јајету. На земљишту Србије одувек су се сукобљавали моћни утицаји Истока и Запада, који, поред све своје силе, нису успели Србе ни једнострано поробити, ни духовно помести. Нама је успело сачувати самосталност не само у државном, него и у културном развитку. Наша средњевековна држава није копија ни једне државне организације, као што се и наша средњевековна књижевност и уметност не утапају ни у каквим већим целинама. Српски средњи век има веома много оригиналности, нарочито у организацији друштва и државе. То што је у нашем средњевековном развитку нарочито наше, вредно је, разуме се, наше највеће пажње. За познавање такве народне прошлости ни један напор не сме нам бити претежак, јер је присност с народним развитком најбоље јемство за рад у духу народних традиција и у правцу здравога развитка, који не зна за скокове и у коме се сва лутања скупо плаћају. На-