Просветни гласник

132

Просветни гласник

природа, као дана разноврсност може бити предмет истр^аживања са разнисх гледишта, то ће ре<ћи да се иаше схватање, разумевање, појимање природе мења на основу новога искуства о њој, ми стварамо нове појмове да бисмо је разумели, појмили. Природа, просторна и временска стварвост, остаје вечити проблем за људски разум, она му је дана, и као дана она му је за његово схватање увек задана, а тај задатак не налази коначног решења, већ се стално решава. Е, приђимо сада српском народном песништву. И оно је стварност; то ће рећи оно је дана разноврсност. И оно се, дакле, може посматрати са разних гледишта; оно се може разно тумачити, мо>же се разно схватати тај скуп доживљаја испољених у сриским народним песмама. Нарочито се мора одбити суд неких учених Срба о 'Срнском народном песништву. Нашао се један професор српске књижевности, професор београдоког универзитета, Јован Окерлић, који у својој 'Самодовољности и самодивотности написа ово-: „Тај романтичарски култ народне поезије, то тражење и налажење свега у народној поезији, још ни данас није изумрло" (Омладина и њена књижевност, 1843—1871. Београд, с. 326). Ка-о што чусте, господин професор се баш ни најмање не ограђује да је његово мишљење да треба да изумре „то тражење и налажење свега у народној поезији", јер ј-е „то романтичарски култ народне поезије". Да будем кратак. О 'својим мукама и невољама вековима иопуњеним доживљајима оставио је српски народ трага у својим песмама, јер му је немогуће било да друкче дође до изражаја његово схватање живота, а донекле и евета. Ти доживљаји и та схв^атања као део стварности јесу увек као дани задани; у њима се налазе решавања, не решења проблема које су решавале личности појединих народа под много повољнијим околностима него што их је имао 'ср-пски народ. Ја ћу покушати да вам то објасним једним примером. У Западној Европи, која у својим мисаоним основама почива на мисли старих Грка, постоји од грчког мислиоца Сократа ка овамо моралви проблем. То је у ств-ари проблем значаја и става човека према природи. Током векова тај проблем добио је најјаснији израз у учењу не.мачког мислиоца Имануела Канта у другој половини осамнаестога столећа. Кант се сматрао твораем такозваног аутономнога морала, тј. морала чије заповести не даје неко ван човека, дакле, обично говорено не даје их Бог па да човек те моралне заповести слуша, већ те заповести даје сам човек себи, те се човек покорава својој заповести, која му безусловно наређује да чини своју дужност. „Делај тако да максима