Просветни гласник
О срлоком народнсш песвиштву
133
твоје воље у свамо доба истовремено може важити као начело општег закона". То је Кантов категорички императив, за који ј-е он сам рекао да није ништа друго до јеванђелско учење: што не желиш да ти други учини, не чини ни ти другоме. На другом месту даје Кант овоме проблему човека овај облик: „Сад постављам човека где он сама себе пита: шта је то- у мени што утолико већма заповеда уколико мање нуди". За нас је овај облик подеснији. Подеснији је, јер се и српски народ у своме народноме песништву при решавању проблема човека послужио појмом нуђења. У српској народној песми „Урош и Мрњавчевићи" поставља се и решава проблем човека. Мајка Краљевића Марка, сестр^а врлога војводе Момчила („А Марко се тури на ујака, На ујжа војводу Момчила"), јесте нооиља идеала савести над животом, дужности изнад наклоноети и користи. Марко и спроводи, остварује то начело. Мајка каже сину да говори „по правди Бога истинога . .. Боље је ти је изгубити главу, Него своју огрјешити душу". Син и сам од себе поступа онако како га мајка моли да поступи. Сад настаје питање које значење треба придати овде речи душа. Значи ли душа овде неку стварност, нешто што траје и после наше смрти, нешто трансцендентно, нешто што ће постојати ван простора и времена, и изићи пред Бога да јој буде суђено, или овде душа означава савест, као и у српској народној пословици „Двојица без душе трећи без главе"? За мене душа овде значи савест; као и у Србинову говору „реци по души" (то значи: по савести). И Марко је судио по својој савести и тим је постављен проблем човека и решен у смислу .постојања нечега у човеку што „утолико већма заповеда уколико мање нуди". И поред свих покуда у разним облицима да ће Марково читаво царство бити ако пресуди по својој наклоности према оцу или према стричевима, Марко слуша унутрашњу заповест, слуша ону стварност у оеби која је баш зато заповедила и послушана била што није ништа понудила. Даље и дубље не може се. Постоји истоветност између учења о достојанству човекову и категоричком императиву са огновном мисли у песми „Урош и Мрњавчевићи". Да наведем још еуд Јаше Продановића о нашем народном песништву, који суд стоји у вези са истим предметом који ја овде пред вама изложих. Продановић вели: „У народној поезији 'налази се овде онде, у пословичком облику, по које трезвено умовање, мудра изрека, мо]Х1лна поука или праведно еуђење, али све је то без велике дубине. Навешћемо само неколике примере тих искрица здравог разума и доброг морала: ... Боље ти је изгу-' бити главу, него своју огрјешити душу (Наша народна књижевност, Београд, 1932 г., стр. 45). Ја, напротив, мислим да се српска
Просветни гласник бр. 3—5
3