Просветни гласник

134

Про-светни гласник

мисао о човеку није дубље исАољила него што је казано горе. За мене је суд Продановића „све је то без велике дубине" несхватљив. Или би Продановић требало да мојмовно одреди шта је то дубина. Само бисмо морали ми и то његово појмовно одре!>ен>е дубине одбацити, јер би свако схватање савести као неврховног заповедника моралних поступака било плиће од схватања српскога народнога песништва. Ми поменусм-о горе при проблему човека у српском народном песништву појам идеала. Рекосмо идеал савести над животом. Ту у српском иародном песништву идеал показује већу стварност него искуствени живот; ту је идеал стварнији, реалнији од стварног, посебног живота. Оно што одржава јесте идеал. Кад се не би допустила могућност губљења живота због неогрешења о савест, живот би сам игубио основе свога постојања. Тако је Марко поступио у песми „Урош и Мрњавчевићи". Та наетројеност српскога народа за идеалистичко схватање живота испољава се у његовом песништву и у његову избору предмета за опевање; он .је изабрао пораз свој на Косову Пољу да опева, а није изабрао неку од својих победа. Српски народ одржава се својом трагиком; то вели његова настројеност испољена у његовом народном песништву. То је смисао Лазарова избора небескога а не земаљакога царства. То је смисао: давање преимућства идеалу над животом. Ја морам овде пустити једног туђинца да говори о српском народном песништву. То је Хаустон Стјуарт Чемберлен (Ноиз1х>п 81ешаг1; Сћатђег1а1п), који је, по мом-е мишљењу, увидео суштину српског народног песништва. У своме делу „Основе деветнаестога столећа" вели: „За то помаже овде опет пре свега залажење у дубине душе. Ако смем судити по једном словенском језику, који не знам богзна колико, српском, онда бих мислио да и овде може бити показана дубоко укорењена породична сличност са Келтима и Германима у песничкој настројености. Јуначки циклус који се сада надовезује на велику битку на Коеову Пољу, а који, без сумње, по својим песничким мотивима залази много даље у прошлост, потсећа испољеним помишљењем на срцу — верношћу до у смрт, јунаштвом, јунакињама, као и дубоким поштовањем које им се указује, ниподаштавањем свих добара у сравњењу са личном чашћу — потсећа тим на келтско и на германско лирско и епско песништво. Читам у историјама књижевности да су таква песништва и такви јунаци као Краљевић Марко заједнички сваком народном песништву. Али то није истина, и тако се може чинити само ономе који је преобиљем учености заслепљен за утанчаности индивидуалности. Рама је битво друкчи јунак него Ахил, а овај опет друкчи него