Просветни гласник

3*

О српском народном песништку

135

Зикфрид, док напротив келтски Тристан у многим цртама одаје непосредну сродност са немачким Зикфридом, и то не само у опољашностима витешког романа (борба са аждајом итд.), већ пре у оним најстаријим народним облидима, где је Тристан још пастир, а Зикфрид још није јунак на бургундском двору. Овде баш видимо јасно да осим горостасне снаге, осим чини несавладљивости и других свима заједничких јуначких атрибута одређени идеали служе као оонова песништву; а у овима огледа се особеност народне душе. Тако овде на пр. код Тристана и Зикфрида: верност као основа појма части, значај девичанства, победа у пропасти (другим речима, премештањем правог јунаштва у унутрашње збивање, не у спољни успех). Такве црте разликују једнога Зикфрида, једнога Тристана, једнога Парцифала не само од једног Самсона, чија је јуначка онага у коси, већ такође од Ахила, сроднога по пореклу. Грцима је чистота туђа, верност им није начело части, већ <само љубави (Патроклос), јунак пркоси смрти, он је не савлађује, као што можемо рећи О' оним. Управо такве црте праве сродности налазим у српском песништву поред свих отступања по облику. Већ што се њихов јуначки циклус изграђује око једног великог пораза, наиме око битке на Косову, по њих погибељне, а не око какве победе, од великог је значаја, јер су Срби односили доста победа и били су моћна држава под Стеваном Душаном. Овде, дакле, постоји без сумње нарочита настројеност, и можемо поуздано закључити да обиље поетских мотива, који сви стоје у вези са пропашћу, са смрћу ( са вечитим растанком драгих, није настало тек после оне кобне битке, није тек настало под заглупљујућом управом мухамеданства, већ да је прастаро наслеђе, управо као што и Нибелунга невоља „свих јада крај" ; а не Нибелунга срећа беше немачко наслеђе, и управо као што келтски и франачки песници оставише на страну стотину славних победилаца да би се докопали опскурнога побеђенога Роланда да на њему оживе прастаре поетске моменте у полуисториском подмлађењу. Такве су ствари одлучујуће. И исто тако је одлучујући начин, како се описује жена код Срба, тако нежна, срчана и чедна, такође истакнуто велика улога коју јој песме придају. А само стручан учењак може одлуч^ити да ли су два гаврана, који на крају битке на Косову полећу да јаве орпском -народу његову пропаст, сродни са Водановим гавранима, или је овде по среди општи индогермански мотив, преостатак природних мотива, позајмица, случај. И тако односно триста појединости. Али за срећу овде,као и свуда, оно што стварно одлучује отворено је сваком непристрасном оку (01е СгипсПа^еп с!ез пеип2ећп !;еп Јаћгћипбег1 ;8, XIII. АиПа^е, Мипсћеп 1919, 8. 472 1Т).