Просветни гласник

136

Просветни гласник

У једном другом своме делу „Животни путеви мога мишљења", Хаустон Стјуарт Чемберлен позива се на српско народно песништво да би поткрепио своје схватање Хомеровога песништва, тога „праисточника све европске поезије. Он каже: „Старојелински јуначки певачи нису писали књига; то је поуздано. Овај род уметности захтева полуслободну импровизацију на основу грађе познате свима слушаоцима, али уз стално- узимање у обзир жеља круга у нарочитом случају присутнога, уз то нарочито још особито дејство и противдејство и-змеђу певача и његових слушалаца, који непрестано утичу један на другога, тако да се никада не може претсказати из кога ће правца врцнути ужижена варница, пошто тек расположење тренутка одлучује о овоме. Изгледа да ови животни закони дитирамбског епа сасвим онемогућују окамењено успоменичавање (монументализацију) у немој књизи. Ја смам рећи, ја позно рођени говорим из искуства; јер сам ја пре тридесет година у земљама српскога језика слушаО' једног ј}'|начког певача који је људе око ноћне ватре часовима држао у напрегнутости; станке предахнућа испуњавала је свирка на једноструним гуслама, које су и иначе умеле да на погодном месту подупру и повисе израз речи; окрутим људима измамљивало је неописано јако и непосредно деловање ове за нас данашњаке кзгубљене уметности сузе, па онда одјекивали су одушевљених слушалаца повици буњења, гнева, радости и саучешћа, или је прераздраган смех прекидао певача. Овај певач није умео ни читати ии писати! Колико наших учитеља када уче нашу сироту омладину да аналише Хомерове стихове наслућују какав ватрени живот тече иза ових сада онемелих песама? Право уметничко дело је изгубљено; нама остаје само књига. Па ипак! Ко би хтео да буде баш без те књиге? У њој живи не само успомена на једну велику пропалу уметност, као и извештај о триста чињеница живота Јелина, о којима ми иначе не бисмо имали никаквог обавештења, већ се може без претеривања тврдити: овде тече праисточник све европске поезије до данашњега дана. Сама књига која нам такво благо доставља, остаје свима јзременима проблематична и пружа, што се тачније и ученије она истражује, увек само нерешљиве проблеме; не проблематична остаје њена неизмерна вредност за културу човечанства" (Ђећепз\^е§е те1пез Бепкепз, Мипсћеп, 1919, 5. 276 I - .). Већ је Јакоб Грим написао у »СбШп^рзсће §е1ећг!;е Апгеј^еп« (Гетингенским ученим приказима •—- страна 1910—11): „Од Хомерових песама не може се -поменути управо у целој Бвропи ни једна појава која би нам могла пружити јасно разумевање о суштини и постању епа као ова српека природна поезија". А у