Просветни гласник

О орпсжом народаом песништву

137

истоме часопису 1819 године (страна 570—71) написао је Јакоб Грим: „ ...Мала простонародна славеносрбска песмарица ... има, истина, само 120 страна, али је пуна најдивнијих природних песама, каквих нема ни један други словенски народ, и са чиме се чак најбоље што имају немачки народи у народним пеомама једва може поредити по сладости, чедноЈСти и љупкости. . . тако неисцрпно богати су сироти необразовани Срби, (завидна накнада за учену иоезију и књижевност које они немају)" . . . итд. Ја сам ово све навео да бих нарочито истакао да су туђинци указивали на. сродност срнског народног песништва са Хомеровим песмама „праисточником све евролске поезије", а учени Срби нису се потрудили да обраде из српских народних песама ни оно што није проблематично, већ искуствено бременито правом уметношћу, а то су мотиви, устаљења животне и осећајне р^азноврсности. Пошто ми је стало да се не сметне с ума да није исцрпено „тражење и налажење свега у народној поезији", а поеебице не мотива, то> ћу навести што сам другде написао („Прилози проучавању народне поезије", уређују Рад. Меденица и Др. А. Шмаус, Београд, 1938, стр. 191): „Мотиви вреде, јер износе живот онакав какав је. Да се послужим једним лоређењем. Што су појмови за одређивање неодређенога у искуству, ради схватања, разумевања ствари даних у иростору и времену, што су, дакле, појмови у изграђивању науке — то су мотиви у излагању, претстављању доживљаја, тока доживљаја, самога живота. Као што је појам као неко устаљење тока стварнога — таш је мотив устаљење онога тока који називамо животом, доживљавањем, друпим речима устаљење нашега присног одговарања на утицаје споља и доживљавања и онога што се збива у нама без тих утицаја. Као што је појам једно на многоме, јединство у разноврсности, тако је мотив једно у многим доживљајима, јединство разнолико доживљенога. Мотив је указивање на општО 'Ст у појединим доживљајима, те је, отуда, по својој природи, подесан да што верније изложи тог доживљавања а да се при томе песник не изгуби у размишљањима о доживљеноме, те да тим целину доживљенога не здрузга у делове, у појединости. Излагањем доживљенога у размишљањима, здрузгавањем целинскога губи се уметничко стварање, нема интуитивног излагања, иретстављања стварнога. II. ОСЕЋАЊА У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПЕСНИШТВУ Обиље је потанким, утанчаним, тананим посматрањима људске осећајности у српском народном песништву. Ако то песништво вреди, оно вреди са дубине и истинитости људских