Просветни гласник

О српеком народвом песииштву

139

него: „Народни пеоник добро уочава спол.ашл.е особине појава и предмета, али не може да нропикне у суштину ствари и да ое удуби у душевно расположење личности"... Дакле, српски народни песник остаје само споља душе људске, а иикако да урони у њене дубине; никако да проникне у покрете људске душе. Према овоме видимо да наши учени људи веле да су и мисли и осећања у српском народном песништву без велике дубине и без проницања у суштину ствари. Мишљење Јаше Продавовића јесте погрешно, а тачно је Гетеово о српској народној лирици: „Све, ма шта било, кратко је, али довољно претстављено... Осећања остају увек најистинитија...". Она.ј који кратко али довољно излаже осећања најистинитија, тај не остаје споља, већ се удубљује у душевно расположење личности. О овој ствари која је битна ло наше народно пеаништво, написао сам једном приликом ово: „Суд г. Продановића о нашем народном песнику, или, боље речено, о оном нашем отварању којем се не може одузети ознака колективнога, дакле, народнога стварања, за овај случај веома је тежак. Тај суд о вредности нашега народнога песништва уколико се тиче изражавања осећања у овом, који се суд заснива на тобожњем непроницању у суштину ствари и неудубљивању у душевно расположење личности, — јер наш народни песник не може, вели г. Продановић, да проникне у суштину ствари и да се удуби у душевно расположење личности — тај суд је утолико тежи уколико је његову образложењу г. Продановић П0 'светио свега неколико реди. Из књиге г. Продановића не може се закључити да ли он мисли да се то готово и по себи разуме да наш народни песник није способап да прониче и да се удубљује у људску душу, те да је довољно за истицање те неспособности и неколико реди који треба да послуже образложењу таквога суда о вредности нашега народнога песништва у том погледу. Заблуда г. Продановића, ма да и овај појам не спада у лаке, проистиче из становишта његова са којега он гледа наше народно песништво. Са тога станов-ишта доноси он свој суд да наш народни песник није у стању да прониче у суштину ствари, нити да је кадар да се удубљује у душевна расположења. То гледиште г. Продановића р1азликује појмове по-среднога и непосредвога у изражавању осећања. Непосредно изражавање осећања, вели он, ређе је и у народној лирици. Али тај појам непосредног изражавања осећања г. Продановић не одређује, што је сасвим разумљиво. Па пошто га сам није одредио, дефинисао, разумљиво је да га и ми нећемо одређивати. А ако се потрудимо да увидимо шта хоће да каже г. Продановић том непосредношћу, видимо само да непосредном изражавању осећања противставља казивање „осећања опиоом