Просветни гласник

Историски идеализам сргаства

106

своје за многа поколења јединствено духовно значење и духовни смисао. Материјално, ми смо били бескрајна сиротиња и према Европи, и према Азији, и остали смо сиромашни по стању материјалног оруђа и оружја све до данас. Наша се повест није везала за старе величанствене градове, центре раскоши и моћи. Ми нисмо много познати у историји по сјајним пратњама својих владара, ни по њиховим империјалним походима. Наше су престонице биле вечито рушене, наше куле нису могле да се одрже ни у каквом затишју великог разарања, наши домови, у непредаху ратова и страдања, нису стигли да сачувају предмете за наше будуће музејско благо. И сувише често ми смо у својој историји морали собом да носимо све што имамо, а то је оно што се носи у срцу, у души, у схватањима, а не у ковчезима и ћемерима. То је духовно, и лик који се тако носи духовни је лик. Тај лик наш није никад на виделу историје сјајио сјајем материјалног живота. А кад год је тај сјај покушао да позајми, лик наш и судбина наша од тога су потамнели. Зар није то био случај и последње две деценије живота нашег? Све нам из наше историје, и кроз писану и кроз усмену књижевност нашу, кроз све споменике и памјатнике, кроз дела свих наших писаца казује да смо се у животу одржали због тога што духовно оружје својих предака нисмо до сада никад испуштали из руку. Да ли смо га данас испустили? Да ли је страшни час за нас дошао, час кад треба да дођемо у сукоб са читавом писаном и неписаном књигом наше историје и нашег живота? * Слушали смо, последње две деценије нарочито, да је оно што ствара националну историју Срба не само заблуда и застарела фраза него и лаж. Поклоници материјалистичке демоније покушали су да се, прерушени у свакакво рухо, прикраду близу Србину, у једном часу његове слабости, кад је био опијен победама на своме месту на коме око мора бити соколово, кад је, искрвављен од страшне борбе, хтео да предахне на месту где предаха нема. И казали су му у име те нове науке, њему досада непознате: доста си се борио, сад треба да се одмараш. Доста си био сиротиња раја, сад треба да пашујеш. Доста си се молио богу одрицања, помоли се богу раскоши и заборава. Остави се предрасуда породице и старешинства, прошло им је време. Човек је скуп ћелија, душа не постоји. Претешка је та српска повест, романтична је твоја верност Христу, Светог Саву измислили су калуђери да би своје манастире напунили златом. На Косову нису