Просветни гласник

106

Просветнв гласник

се борили Срби него капиталистички феудалци, а Карађорђе се борио да смањи иорезу и да обезбеди своје овце и свиње, а не за Србију. Све то о отаџбини српској, све је то капиталистичка обмана, варка у циљу експлоатације, и ништа више. Отаџбина је застарело име, економски поредак је све, баш све. Не мисли увек на те твоје такозване српске циљеве, не брини бригу општу. Мисли мало на самога себе. На себе, чујеш ли, на себе! Било је нажалост људи који су послушали сатанске гласове. Једни су почели да пашују и да грабе, други да заборављају и Светог Саву и Карађорђа, а једни и други мислили су на себе, а не на отаџбину. И кад је дошла пропаст, слом унутрашњи, брзо се је под заставом преврата, појавио претставник нове науке на делу: звер-човек са камом у руци, да је забоде у леђа нацији и отаџбини, и улична девојка, да прљавим својим ноктима разгребе нашу породицу. Да. Покушали су тако да нам докажу, и нарочито омладину да заразе тим доказивањима да смо 800 година живели у лажи, ми Срби, и да треба да пљунемо на своју историју и на српски народни живот. И то нама, који имамо књижевност изаткану само из те историје, само из тог живота. Ми који немамо ни до данас ни једног књижевника ни научника који би се ма и са дна свога највећег огорчења тако бацио блатом на отаџбину и на хиљаде, стотине хиљада, милионе наших српских мртваца који се нису ваљда сви, од Немање до 1918, борили за лаж? Нико од твојих предводника, омладино српска, није био за материјалистичку мисао. Нико од књижевника твојих није своје дело саздао на њој. Ма колико критиковали наш јавни живот и ма с коликим правом то чинили, наши су књижевници увек живели, радили и умирали за српску отаџбину, за њен бољи лик, за духовни лик српства, за историски ход свога народа. Највећа слава наше књижевности је у том што су њени носиоци од Светог Саве до данас остали верни отаџбини својој. Ма који лист наше књижевне историје да отворите, наћи ћете ту слику непоколебљиве верности која озарава и очеличава поколења. Да ли је дошло време да пођемо у раскорак са целом прошлости нашом? Опредељујемо ли се за смрт која нема смисла, место радног живота за отаџбину како нам саветују и уче нас сви вођи наши, светитељи, јунаци, књижевници? Време је, последње време, да приступите олтару отаџбине и да одбаците демонију материјализма, те туђе и туђинске мисли, те несрпске мисли и пристанете уз радну Србију која својим трудом иде својој обнови. Вл. Велмар-Јанковић