Просветни гласник

РАЗВИТАК СРПСКЕ ДРЖАВЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ*)

Никола Радојчић

Мало када су историјске студије доживеле у просвећеном свету тако нагао и толико частан полет као у добу романтике и у временима која су је непосредно пратила. Пошто су романтичари били занесени љубављу према средњем веку, то су особито неговали раније занемарену средњевековну историју. Високи занос није онемогућивао научну савесност њихових радова, иако ју је ометао, али им је зато давао смелости да покушају заронити у најтајније дубине људскога развитка и храбрио их да испну своја научна схватања у смеле висине и да их рашире у далеке просторе као никада дотле у дугом животу светске историографије. Романтичка историографија није толико богата стручним расправама колико обимним историјским делима. Али ни она нису била њена крајња сврха. У чврстој вери да се развитак човечанства мора највише ослањати на прошлост, они су несумњиво претеривали — као сваки дубоки осећајни покрет — и намењивали историографији сврхе често далеке циљевима научнога рада уопште. Историзам епигона романтике претио је чак да сапне темпо људскога развитка, одвраћајући очи од садашњости и будућности у прошлост. Али и у тим својим претеривањима и лутањима исшриографија XIX в. и почетка XX в. обогатила је људски дух непролазним вредностима као свагда када је искрени занос потстрекач и вођа научних напора. Заблуде време отстрањује, а у здравој језгри је моћна клица за потоњи развитак. Смели историчари ових времена нису се задовољавали својом ужом научном облашћу, него су се врло често залетали у друге научне гране. То није нипошто за осуду. Напротив. И мо-

*) Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету 30 марта и 1 и 14 априла 1942 године.