Просветни гласник

Корнелије Станковић

321

У вези са подизањем српске цркве у Бечу, Корнелије, по дозволи Патријарха од 10 децембра 1860, припрема Духовни концерт, који приређује 20 марта 1861 г. у сали Музичког друштва (МизЉ-Уегет 5а1е, ТисМаићеп), који изводи о трошку Патријарха Рајачића са 40 певача из оперског кора. Овај концерт има историски значај, јер је на њему први пут наша црквена музика ступила на концертнн подиум, у уметничкој обради једнога Србина, који је истовремено и дириговао своја дела. О овоме догађају „Србадија", у VI свесци стр. 376 до 379 из 1882 г. пише следеће: „У то време беху се скупили у Бечу 300 изврсних уметника у певању из целе Аустрије, Немачке, Шв.ајцарске и северне Италије, да певају неку компоновану, али дотле због својих тешкоћа непевану грандиозну мису (католичку службу Божју), названу ако се не варам С-то11 Ме55е. Служба би отпевана у Августинској цркви. Суд стручних људи гласио је: врло учена музика, али не побуђује људе на побожност. Ти стручни певачи, ходајући по Бечу, опазе и плакате Српског духовног концерта, те многи од њих дођу на њ. Станковић, пред почетак концерта, даде глас на клавиру, али кад виде у партеру те стручне певаче и старе строге музичке критичаре, он од страха испусти штапић за давање такта; али после интонова наново. Ту је Корнелије однео сјајну победу и својој идеји и православноме српскоме појању, које учени музични свет до тада не познаваше. Суд стручних људи беше, да је то много простија, али права побожна музика. — Станковић је после концерта признао, да се поплашио беше, не толико за себе, колико ради ствари. Између критичара, који пратише тај концерт, рекао је Зафир: „С-амо у таким мелодијама може дисати прави религиозни живот." А тадашњи најжешћи музични критичар, Цернер, овако се изражавао: „Г. Станковић изнесе нам читав низ црквених мелодија српскога народнога појања, приређен за мешовити кор. Што се тиче црквенске стране, ми не можемо судити, колико се ове мелодије разликују од оних, које су уведене у руској цркви, и које су одавно стављене у музичну форму (армонисане и ритмоване). Ваља нам узети, да су ове мелодије својина и -особина српскога народа и да их досад није нико ни бележио ни доводио у армонију. Г. Станковић, који се тога посла прихватио, свршио га је доиста с уметношћу, која заслужује свако признање. Посао г. Станковићев врло је заслужан; он се труди да српском црквеном појању прибави уметничке племенитости." Из овога се види како су страни музичари гледали на наше црквено певање, које је Корнелије обрадио на најприроднији хармонски начин, не користећи народну мелодију да на основу ње израђује полифоне вокалне облике својствене католичкој црквеној музици. Напоменули смо да је Корнелије издао своју I књигу помоћу Митрополита Михаила, који му је дао за издање дела 100 дуката. Од интереса је да су о његовим делима написали лепу критику у прашким новинама Звонарж, музички критичар, потпретседник „Хлахала", и Хелер, диригент „Хлахала". Просветни гласник бр. 6—7 7