Просветни гласник

320

Просветни гласник

„Али што сам могао на овоме путу одржати се, с највећом смерношћу морам захвалити блаженој души патријарха нашега Јосифа. У њему сам нашао заштитника и оца у послу своме, те је само тако са милошћу његове блажене душе могло доћи дело ово до свога свршетка. Код све воље своје клонуо бих, околности ми стајаху на путу; али велика милост његова уклонила је сметње, оснажила дух мој, те могах доживети и тај тренутак да кажем своме народу: ево око овога дела трудио сам се више година. Јер оно је оамо народвој користи намењено." Исто тако Корнелије захваљује и Високопреосвештеном г. Михаилу, митрополиту српском, „јер без милости Његовог Високопреосвештенства, дело ово никако не би могло сада на свет изићи", како Корнелије каже у предговору Литургије. Корнелијев први долазак у Београд пада 1856 године, када је на пут пошао са Стевом Тодоровићем. Срдачно примљен од Првог београдског певачког друштва, Корнелије приређује свој концерт, на коме изводи на клавиру, са необичном вештином, своје Варијације на српске народне песме. Пада у очи да Прво београдско певачко друштво, које је Корнелија и Тодоровића изабрало за своје почасне чланове није хтело да учествује на овоме концерту, свакако зато што у друштву тада још није владао онај интерес за нашу народну музику, који ће после одласка Корнелијевог из Београда да подели друштво у две групе: прву — која је омаловажавала народну музику и композиције које је Корнелије дао друштву зато што су биле просто хајрмонизиране, и на другу групу — којој је стајао на челу Стева Тодоровић и која је постала поборник Корнелијевог националног правца у музици, израженог тада у обради народних световних и црквених мелодија. Приликом овога првог бављења у Србији, Корнелије је обишао нека места у Србији и том приликом сакупљао и бележио народне мелодије, које је, по повратку, обрадио у Бечу под надзором свога доброг професора Сехтера. Почетком 1858 године он је желео да са својим хором дође из Беча у Сремске Карловце и пред Патријархом отпева песме о Духовима, али му је Патријарх, писмом од 5 фебруара 1858, ставио до знања: да се тај издатак не исплаћује. Препоручио му је: да мирно продужи у Бечу свој рад и не даје часове из клавира, јер се у њега полажу многе наде, а он ће му послати с пролећа оца Атанасија Поповића, одличиог зналца црквеног певања, да он донесе свој суд о Корнелијевом новом делу и о томе извести Патријарха. На основу поднетог извештаја 2 јануара 1859, који је био врло повољан по Корнелија, Патријарх даје благослов „да се Корнелијева Српска литургија изведе у руској цркви на дан Св. Саве 1858 године", и литургија је изазвала допадање.