Просветни гласник

Корнелије Станковић

327

новој цркви прота им то није дозволио, а уз то је дошла наредба Митрополитова да се учи Корнелијева служба. Све ово доказује да је и поред пријатеља у Србији, као што су били Кнез Михаило и Митрополит Михаило, Корнелије имао и противника, не личних можда, него начелних, који би му, као и Вуку противници, могли рећи: „Слепачке гусле Орфеју зар лира да буду" Вративши се из Рожњаве Корнелије долази у Будим болан, без сретстава и не може да оде у Венецију по савету лекара. Како је српска влада хтела да има Народну химну, то Јован Бошковић пише Корнелију 9 марта 1865 и позива га да исту састави по тексту Јована Јовановића: „Драги мој Корнелије! Српск,а влада жели- да има „Народну химну" и позива тебе, изврснога вештака српског у музици, да је саставиш, а Јована Јовановића, првога песника нашег, да напише речи. Композиција треба да је у Београду најдаље до 15 априла нашег ове године. Награда је за компонисту на првом месту 40, а за оног који буде на другом месту 10 (дуката). Ово сам овлашћен да пишем у име министра просвете. Ниси ми одавно писао, а чујем да си слаб. Веруј, никоме не би тако жао било, као мени, кад нам ти то не би могао учинити, него да у овај пар морамо тражити кога другог. Поздрављајући љубазно тебе и све твоје са свима својима остајем твој искрени друг и пријатељ Јован Бошковић Корнелије, тако рећи на самртничкој постељи, није могао да се прихвати посла и послао је Сехтеру и умолио га да он напише химну уместо њега. Рок за конкурс био је 15 април 1865, али је Корнелије преминуо 5 априла 1865, и скромно сахрањен на Табанском гробљу у Будиму. Над Корнелијевим гробом био је леп мраморни споменик, на коме је у врху била урезана лира, а испод ње је писало: КОРНЕЛ СТАНКОВИЋ, композитор рођен у Будиму 16-УШ-1831. умро 4 априла 1865. Лака му земља. Споменик овај подиже заузимањем будимпештанске омладине Српски народ. „У земљици глуха мрака Твоје свирке вир увире Ал' на виду звучна зрака Песма Твоја не умире Док је свирцу девојака Гуслар сузе док утире."